Vlade, hvala ti stvarno na lepim rečima, nisam očekivao da će se nekom baš toliko svideti
. U svakom slučaju, to je manje-više sve što znam o istoriji navodnika, nemam materijala za još poruka. Meni se ne čini da je ovo dovoljno opširna stvar da bi se izdvajala u posebnu temu, al otkud znam, možda grešim.
Jelena, sumnjam da pravopis detaljno reguliše ta pitanja koja si postavila. (Nek me neko ispravi ako grešim.) Rukopis je slobodniji od štampe, neke stvari se rukom pišu drugačije, i mislim da je najveći deo toga stvar stila a ne pravila. Ali evo, za konkretna pitanja:
Izbor znaka za zatvaranje navoda:
Donedavno je bilo pravopisno dozvoljeno da okreneš resice dvostrukih zatvorenih navodnika i kao šestice i kao devetke. Koliko sam ja uspeo da iznađem, sve starije knjige koriste "šestice", pa pretpostavljam da je to bio i dosledniji način za rukopis. Ali eto, novi pravopis insistira na "devetkama", pa ako hoćeš da ga potpuno ispoštuješ, moraš tako.
Postoje (po svetu) i navodnici s resicama okrenutim kao šestice ili devetke u ogledalu, ali mislim da to nikad nije pripadalo srpskom stilu. I uglaste navodnike nikad ne koristimo u rukopisu. (Na stranu što su sad postali neispravni i u štampi.)
Drugi od tri znaka koje si ponudila za zatvaranje navoda nije interpunkcijski nego dijakritički (iz mađarskog pisma) i ne može se koristiti kao navodnik.
Visina znaka navoda:
Zavisi od ličnog stila. Na primer, uzvičnik, upitnik i pojedina slova mogu (a ne moraju) u rukopisu da izlaze van okvira u koji druga slova spadaju. Na ovo često utiču i znaci koji ih okružuju (sa strane, odozgo, odozdo).
Uopšteno, mislim da je elegantno kad glave resica upadaju tik unutar te zamišljene linije iznad i ispod slova, a onda repovi prirodno izađu ili ne izađu van linije, zavisno od toga kako su resice okrenute. Ali mogu da zamislim da je u nečijem konkretnom rukopisu lepše neko drugo rešenje.
I čak i ako se držimo toga, tamo gde su navodnici okruženi nizom "niskim" slova, ima ih smisla malo spustiti. Naročito u ćirilici, gde su mala slova ujednačenije visine, i naročito ako su u tvom rukopisu mala slova mnogo niža od velikih.
Oblik navodnika:
Štamparski oblik je nastao oponašanjem i stilizovanjem rukopisnog. Nema smisla oponašati štamparski oblik u rukopisu; to bi bilo kao da rukom pišemo
a umesto
a.
Ovakvo oponašanje se često vidi: glava resice je nacrtana, kao kružić (popunjen ili prazan), vrh repa je često usmeren horizontalno, linija repa je potpuno zakrivljena, kao polukrug; ide, ide jednakom snagom, i onda u jednom trenutku naglo prestaje. Tu je pisac zaustavio olovku, pa je podigao s papira, kao da je precrtavao tehnički crtež.
Idealna rukopisna resica ne podseća toliko na cifru kao štampana; počinje tamnom i debelom glavom, a nastavlja se repom koji bledi i stanjuje se dok ne nestane potpuno, potezom koji se postupno odvaja od papira i kao da nastavlja kroz vazduh. Meni se lično sviđa potez koji nije na papiru pravolinijski, ali izgleda kao da ubrzava i da će se posle odvajanja od papira nastaviti pravolinijski, a ne u krug; ali i kružni potez može biti lep ako se rep istanji postepeno.
Grafitnom olovkom, ili grubljom hemijskom, glavu resice pritiskamo jače a rep slabije. Naliv-perom glavu pišemo sporije, da bi se više mastila prenelo, a rep pišemo brže. (Ko piše levom, može i naliv-perom da jače pritisne glave "devetki" ali ne i "šestica".) U oba slučaja se pred kraj repa odvajamo od papira postepeno.
Ako pišemo širokim perom, onim koje u različitim pravcima ispisuje linije različitih debljina, namestićemo ugao pera i resice tako da glava bude debela a rep tanak. Perom je okej glavu napraviti i kao oštar a debeo zavijutak. Ovako su resice i nastale - Grci i Rimljani su pisali tačke, ali pera nisu bila zgodna za taj oblik, pa su pravili te zavijutke koji su prerasli u resice.
Ako pišemo modernom hemijskom olovkom koja je pre kao tanki flomaster pa ne vredi njom pritiskati papir, ponekad se može glava podebljati tako što približimo telo olovke ravni papira, ali ovo je obično preterana gnjavaža kad smo u sred pisanja.
Ništa od ovog nije obavezno. Resica na kraju krajeva može da bude ujednačene debljine i da se prekine naglo (naročito ako pišemo takvom olovkom koja nam ne da drugačije) samo što onda rukopis može da izgleda malo "mašinski". Resice mogu biti i prave, ako je to deo nečijeg odsečnog stila - bolje je i da su prave nego da su previše zakrivljene. Jedino što stvarno ne valja je imitacija štampe, gde resica izgleda kao da je neko pažljivo nacrtao polukrug, ili gde se vidi da je glava nacrtana iz više poteza, ili podebljavana dodatnim crtama.
Zarez i apostrof su resice, isto kao navodnici.
Znaci za minut, sekund i matematički izvod ("prim") nisu resice nego crtice, slične onoj na slovu Ć ili akcenatskim znacima. One su uvek prave, iako mogu biti deblje na vrhu i sužavati se ka dnu.
Dijakritički znaci iz drugih jezika su većinom isto crtice a ne resice, ali ima izuzetaka. Rumunsko Ț i Ș imaju resice. Češko i slovačko ď i ť u štampi imaju resice, ali u rukopisu kvačice.
