Meni nekako izgleda da se glagoli od kojih se takve konstrukcije prave odlikuju time da uvek prihvataju barem nepravi objekat. Ako je to stvarno tako, onda je pojava prilično sistemska - naprosto, sistemski kriterijum za gradnju trpnog prideva nije ni "prelazni glagol" ni "svaki glagol" nego "glagol koji prihvata pravi ili nepravi objekat". (Jasno je da će upotreba trpnog prideva biti jako ograničena ako glagol nije prelazan, a u svakom slučaju ovakve konstrukcije nisu uobičajene i s nekim glagolima će delovati nakaradnije nego s drugim.)
Namrštiti se i nasmešiti se nisu ništa prelazniji od načitati se, znači li to da i namršten i nasmešen podležu nekoj sumnji?
VPF, то што си нашао неколико непрелазних глагола (и то повратних) који некако могу саградити трпни придев — не значи да је то регуларна појава. Узми било који глагол који има само неправи објекат или га нема уопште (ево их неколико, из главе,
сетити се, зависити, дописивати се, путовати, остарити…) и видећеш да они то не граде. Примери о којима говориш живе на маргинама језичког система.
(Узгред, буди опрезан, пример као
намрштити се стоји у односу с прелазним глаголом
немрштити (лице), па трпни придев не чуди. Таквих глагола има доста.)
Ako možeš, sutra mi dovezi zeleni auto.
Ako možeš, sutra ti meni auto zeleni dovezi.
Ako možeš, meni ti auto sutra zeleni dovezi.
Meni ti auto sutra zeleni, ako možeš, dovezi.
U kojem to koraku gubi značenje? Ili gde to strogo krši neko gramatičko pravilo?
Рецимо, у трећем кораку. Распоред речи у реченици није произвољан. Он служи њеној информативној актуелизацији. Речи се организују тако да се зна која је битна а која није. Би ли ти икад изговорио онакву реченицу? Или, ако би је чуо, колико би ти требало времена да схватиш шта значи?
