Ma kako bila dobra Vukova reforma, mnogi pravopisi su slično koncipirani. [...] za čitanje laki i španski, italijanski, nemački, finski i još mnogi drugi jezici. [...] Savršeno pismo ne postoji [...] Bugarski je oprezan sa vrednosnim sudovima [...]
Али постоји боље и горе, под неопходно субјективном дефиницијом бољег и горег. Ако дефинишемо „бољи“ правопис као онај који неће спречити некога да први слети на Месец, онда је јасно да је енглески најбољи. Ако дефинишемо „бољи“ као онај који ће одражавати генетско-верске сличности, онда је наш свакако гори од бугарског (услед триста-кроз-три милиона аргумената с ону страну Дњепра).
Ја ћу лично за дефиницију „боље“ усвојити правопис о којем се
мање мисли, с којим се
мање греши преко свега, где је потребно
мање семантичког контекста за разумевање, и за који је потребно
мање људско време исправљања и друге подршке (учење изговора, лекторисање, словослагање...) Па тако, као што се поменути језици могу лакше читати (док се не налети на неприлагођену страну реч — нпр. ја не умем да прочитам назив своје професије на немачком), исто још више важи за нпр. бугарски. Међутим, већ сам причао о неописмењеним Бугарима који уместо „поща“ пишу „пошта“ — грешка за коју смо ми
неопремљени да је начинимо.
Тако је Вук прогласивши погрешно за исправно, начинио правопис бољим — по дефиницији коју сам лично усвојио као меродавну.
[...] Ukoliko pročitamo tekst koji je napisala manje pismena osoba, lako možemo utvrditi da odstupanja od opštih pravila nisu toliko retka [...] gracki, precednik, avijon, počišati, nemože, ne ću, [...]
По горњој дефиницији, ово није мерило којим се може оцењивати савршеност, јер не постоји пример бољег (по истој дефиницији). Замислимо да се
авијон прогласи за исправно, по поменутом обрасцу
поща->пошта. Тиме, нажалост, ништа не бисмо учинили, јер ће онда неки писати
авион; за разлику од
поште, где је свака неправилност аутоматски угушена.
А спојено и раздвојено писање речи је у сваком алфабету чисто когнитивно-договорно решење, нико није смислио „логично“ решење. Ако бисмо прогласили за исправно
неможе и
не ћу, други би опет писали
не може и
нећу. Али то не значи да и овде нема бољег и горег (по истој дефиницији): нпр. немачке назови-дуге речи заправо договорно групишу неколико кратких речи које означавају један тачан појам, који се на енглеском изражава с неколико непроменљивих раздвојених речи — због чега ће у немачкој реченици много теже настати значењски купус какав се често сусреће у енглеској (чувено „
fruit flies like a banana“).
