Смрт ошишаној латиници!

[Ђорђе Божовић]

Немам ништа против тога што људи пишу латиницом. Али, нека је не зову српском.

Ona jeste srpska latinica dokle god postoji u pravopisu srpskoga jezika i dokle god se njome štampaju knjige na srpskome jeziku. Nije bitno njezino poreklo — ako jezik na kome njome pišemo zovemo srpskim, i ovo pismo je onda jedno od srpskih pisama, bez obzira na to odakle dolazi.

Зашто ми увек морамо бити "црна овца" па (у овом случају) имати два писма? Зашто се једноставно не определимо за једно, па да будемо као и сав остали свет?

Zato što imamo godine, decenije, vekove i tisućljeća postojanja obaju pisama u našoj književnosti, i zašto što su oba pisma i dalje podjednako zastupljena. Nijedno pismo još uvek nije prevagnulo pa da se opredelimo za njega — a mogli bismo ako bi se to dogodilo. Međutim, nije još uvek, a ne možemo tek tako ishitreno prelomiti pa kud puklo da puklo.

[Beli]

Jesi li stvarno siguran da je nametnuto? Treba li kriviti Vuka i Đuru što su želeli da sarađuju s gajevcima na stvaranju zajedničkog jezičkog prostora? Mislim da ne treba, jer je zajednički jezički prostor doneo mnogo toga dobrog, uprkos znatnim problemima.
[quote\]

Да, само тај језички простор је простор на коме су се десила три четири рата, неколико логора и јама,  никад тачно утврђен број постадалих, немерљива материјална штета. . . . .

[Нескафица]

Prelazak s jezika na ratove odgovara onoj divnoj Nušićevoj: "Jede li vaša sestra rado sira? - Ne, ali ja imam vrlo lep džepni nožić."

[Madiuxa]

Зашто ми увек морамо бити "црна овца" па (у овом случају) имати два писма?

А зашто сматраш да је имање два писма недостатак? Ја ето, сматрам да је богатство и да су Хрвати у губитку јер не знају једно од писама којим се пише њихов језик. А до свађа долази само зато што људи пате од мањка толеранције, ни због чега другог.

Да, само тај језички простор је простор на коме су се десила три четири рата, неколико логора и јама,  никад тачно утврђен број постадалих, немерљива материјална штета. . . . .

Какве то везе има са лингвистиком? Као што рекох, до свађа (па и ратова) долази због нетолеранције (обе стране!) и кад људи мешају бабе (политику) и жабе (лингвистику).

Ако ми кажете да се „Блиц“ штампа „српском латиницом“ и објасните ми која је разлика између ње и хрватске латинице престаћу да се буним и да тврдим да је појам „српска латиница“ бесмислица.

Зоране, хрватски и српски су један језик са два имена. Према томе и та латиница је једно писмо са два имена. Подела тог језика на два, три (а богами сад ће и четврти) је искључиво политичка ствар, никако лингвистичка. Какве везе има како ћемо то писмо звати? Срби га зову српска, а Хрвати хрватска латиница да би је разликовали од енглеске, шпанске, немачке и других које имају карактеристична слова којих нема у другим језицима

Потурали сте ми под нос линкове и изводе из неких докумената у којима се легализује постојање тог писма, али ја и даље тврдим да нам је то наметнуто. То што све српске речи могу да се запишу латиничним писмом није доказ.

А да ли је довољан доказ да су српски и хрватски ЈЕДАН ТЕ ИСТИ ЈЕЗИК?

Ста онда да радимо када се српске реци записују и на други нацин. И то да прогласимо за српско писмо? Неће ваљати.

НАРАВНО да не, јер "ста", "реци" "нацин" нису правилне српске речи, него искривљене српске речи писане енглеском латиницим. А енглески и српски ЈЕСУ два различита језика.

 

[Вук]

Зашто ми увек морамо бити "црна овца" па (у овом случају) имати два писма?

А зашто сматраш да је имање два писма недостатак? Ја ето, сматрам да је богатство и да су Хрвати у губитку јер не знају једно од писама којим се пише њихов језик. А до свађа долази само зато што људи пате од мањка толеранције, ни због чега другог.

А зашто нико у свету, ни један народ, не потрчи да приграби јш неко писмо, па да буде још богатији? Са два, три или више писама би били мнооооого богати.
Не мислим да је богатство имати два писма.

Ако ми кажете да се „Блиц“ штампа „српском латиницом“ и објасните ми која је разлика између ње и хрватске латинице престаћу да се буним и да тврдим да је појам „српска латиница“ бесмислица.

Зоране, хрватски и српски су један језик са два имена. Према томе и та латиница је једно писмо са два имена. Подела тог језика на два, три (а богами сад ће и четврти) је искључиво политичка ствар, никако лингвистичка. Какве везе има како ћемо то писмо звати? Срби га зову српска, а Хрвати хрватска латиница да би је разликовали од енглеске, шпанске, немачке и других које имају карактеристична слова којих нема у другим језицима

Хвала богу да од некога чујем да су хрватски (и остали новокомпоновани) и српски један језик. Само не знам шта би на то рекли у Хрватској и осталим крајевима.

Не знам зашто Срби латиницу (ову коју користе) зову српска латиница, мислим да им апсолутно не треба, имају своје писмо, које је по мени боље од латинице, али Хрвати сигурно латиницу не зову хрватском да би се разликовала од енглеске, шпанске, немачке итд. Они хоће да што више личи на енглеску, шпанску и немачку, а да се што више разликује од српске. Па зашто им не помоћи у томе? Нама латиница и не треба, ето вам је.

Потурали сте ми под нос линкове и изводе из неких докумената у којима се легализује постојање тог писма, али ја и даље тврдим да нам је то наметнуто. То што све српске речи могу да се запишу латиничним писмом није доказ.

А да ли је довољан доказ да су српски и хрватски ЈЕДАН ТЕ ИСТИ ЈЕЗИК?

Ма ово је супер. Само ми још кажи како се зове тај језик. Глупо је да има три или четири имена. Свуда у свету један језик има једно име по коме се препознаје.

[Вученовић]

Srpski jezik ima dva pisma. Oba su srpska. Ja ne mislim da je to nešto dobro, ne vidim bilo kakvu korist od toga, ali tako jeste, besmisleno je zaista da govorimo da nije.

Vrlo, vrlo često čujem ideju da to predstavlja nekakvo bogatstvo, kao što sad evo Brunhilda reče, ali nikad, baš nikad nisam čuo bilo kakvo suvislo obrazloženje te ideje. Stoga mi je ta priča o nekakvom „bogatstvu“ zaista totalno neprihvatljiva.

Međutim, kad bismo odbacili jedno od dva pisma izgubili bismo veoma mnogo. Pa ljudi, sto godina se objavljuju knjige na obadva pisma, a mi ćemo sad ladno da odsečemo iz našeg kulturnog nasleđa sve one koje su štampane na pismu koje odbacujemo. Da li je to pametno? Ne, to je naravno glupost. Ostaje nam samo da prihvatimo stanje kakvo jeste — nažalost imamo dva pisma, za razliku od svih normalnih naroda na svetu i, budući da je stanje takvo, najbolje što možemo da učinimo je da čuvamo oba.

[Вук]

Međutim, kad bismo odbacili jedno od dva pisma izgubili bismo veoma mnogo. Pa ljudi, sto godina se objavljuju knjige na obadva pisma, a mi ćemo sad ladno da odsečemo iz našeg kulturnog nasleđa sve one koje su štampane na pismu koje odbacujemo. Da li je to pametno? Ne, to je naravno glupost. Ostaje nam samo da prihvatimo stanje kakvo jeste — nažalost imamo dva pisma, za razliku od svih normalnih naroda na svetu i, budući da je stanje takvo, najbolje što možemo da učinimo je da čuvamo oba.

Зашто би се одрицали културног наслеђа? Зар не може у неком историјском уџбенику да стоји да су Срби у том и том периоду користили модификовану латиницу? Па онда, из тог времена имамо те и те ауторе, та и та дела итд.

[Вученовић]

Ја ето, сматрам да је богатство и да су Хрвати у губитку јер не знају једно од писама којим се пише њихов језик.

Uopšte se ne slažem da su Hrvati u gubitku, jer njihov jezik zapravo nikad i nije ozbiljno prihvatio ćirilicu, dakle zapravo nikad i nije imao dva pisma, pa se odbacivanjem ćirilice oni nisu odrekli dela svoje kulturne baštine. Prosto, ništa hrvatsko nikada i nije objavljeno ćirilicom. Mi bismo, za razliku od Hrvata, bili u gubitku kad bismo odbacili bilo koje od dva pisma. Šteta bi bila veća nego korist.

Stoga je najbolje da čuvamo oba pisma. To će, međutim, biti vrlo teško, jer je u današnje vreme latinica apsolutno dominantna i ne vidim šta tu može da se učini.
Mislim da rešenja nema, ćirilica se gubi. Zakonodavac čini jedino što može da bi bar malo ublažio krajnje neravnopravnu upotrebu pisama — nalaže nekakvu službenu upotrebu ćirilice. To „službena upotreba“, koliko ja kapiram, znači samo u nekakvim državnim dokumentima, dakle u sasvim marginalnoj oblasti života. To je potpuno nebitno i neće mnogo pomoći, ali ja ne mislim da se bilo šta više i može učiniti. Mislim da neko šire zakonsko nametanje ćirilice ne bi dalo rezultata, čak bi bilo kontraproduktivno. Kako god okrenemo, ćirilici nema spasa i to je to.

Зоране, хрватски и српски су један језик са два имена. Према томе и та латиница је једно писмо са два имена. Подела тог језика на два, три (а богами сад ће и четврти) је искључиво политичка ствар, никако лингвистичка. Какве везе има како ћемо то писмо звати? Срби га зову српска, а Хрвати хрватска латиница да би је разликовали од енглеске, шпанске, немачке и других које имају карактеристична слова којих нема у другим језицима

Sporno je da li su hrvatski i srpski ikada i bili jedan jezik, možda i nisu. Ono što nije sporno je da sada svakako nisu, jezičko jedinstvo svakako (više) ne postoji.
Bruni, neprihvatljiva je tvoja konstatacija „politička stvar, nikako lingvistička“. Treba reći „Politička stvar, dakle i lingvistička“. Krajnje je neozbiljna svaka diskusija o jeziku koja politiku ne uzima ozbiljno, koja smatra da politika nije relevantna. I Srbi i Hrvati su iz čisto političkih razloga odlučili u XIX veku da književni jezik prave na istoj osnovi, na osnovu dijalekta koji se koristio na prostoru gde su ta dva naroda bila izmešana. Da su se Hrvati opredelili da za kniževni jezik odaberu neku kajkavsku varijantu kakva se govorila u zagorju, a Srbi da odaberu onaj jezik koji se govorio u Vranju ili Skoplju, jezičko jedinstvo bi Hrvati mogli da prave sa Slovencima, a Srbi s Bugarima, ne s Hrvatima.
Danas Hrvati i Srbi potpuno nezavisno razvijaju svoje jezike i ne možemo kazati da je to jedan jezik. Inače, slažem se s tobom da to što je srpska latinica ista kao hrvatska ne znači da nije srpska. Ona je priznati deo srpskog jezika i stoga ona jeste srpska.

[Вученовић]

Зашто би се одрицали културног наслеђа? Зар не може у неком историјском уџбенику да стоји да су Срби у том и том периоду користили модификовану латиницу? Па онда, из тог времена имамо те и те ауторе, та и та дела итд.

Evo, navešću sad prvo zašto se ne slažem s tobom, a onda ću objasniti i da to nije najveći problem. Ima jedan još veći.
Po mom mišljenju dva ogromna problema koje bismo imali u slučaju izbacivanja latinice:

1. Ko će da finansira prevođenje svih latiničnih izdanja na ćirilicu? Uključujući i periodiku? Pa da ih potom odštampa u nekom pristojnom tiražu i podeli bibliotekama? Zadnjih desetak godina se čak i dnevne novine štampaju latinicom.
Što se tog prvog problema tiče, teško ćeš da me ubediš da bi neko ozbiljno bio u stanju da taj posao završi. Budući da priznajem da ćemo ipak preživeti, čak i sa gubitkom dela kulturnog nasleđa, problem je manji od drugog koji ću navesti niže, ali mi je i taj prvi problem dovoljan da ideju o odbacivanju latinice smatram glupom.

2. Ne misliš li da bi takav radikalan potez naišao na veliki otpor onih srba koji pišu latinicom, koji iz nekog razloga vole latinicu i ceo život ih niko nije sprečavao da nju koriste, a ne ćirilicu? Misliš li da ćeš ih lako ubediti da se predomisle? Kako bi to rešio?
Ovaj drugi problem je mnogo veći nego prvi, potpuno je nepremostiv. Nema rešenja. To bi ljudi brzo digli na politički nivo, pa bi neki latiničari počeli da trube da su im prava ugrožena, pa bi se javile neke nevladine organizacije... Ko zna gde bi to na kraju odvelo.

Kod Hrvata je stanje bilo sasvim drugačije, njihov narod nikad i nije koristio ćirilicu, pa su je bez ikakvih problema odbacili.

[Madiuxa]

Evo, Vucenovicu na brzinu da ti odgovorim. Bogatstvo je u smislu da znas vise od Hrvata. Mozda nije neko narocito dragoceno i vredno bogatstvo, ali znanje svakako jeste. A o prednostima da i ne govorimo. Kao mali naucimo oba pisma, pa kad hocemo da ucimo neki jezik, ne moramo da se mantamo i sa ucenjem abecede, jer je vec znamo... Mozda ne donosi neke prevelike koristi, ali brate, ne donosi ama bas nikakve ni stete.

[Stoundar]

Ја ето, сматрам да је богатство и да су Хрвати у губитку јер не знају једно од писама којим се пише њихов језик.

Uopšte se ne slažem da su Hrvati u gubitku, jer njihov jezik zapravo nikad i nije ozbiljno prihvatio ćirilicu, dakle zapravo nikad i nije imao dva pisma, pa se odbacivanjem ćirilice oni nisu odrekli dela svoje kulturne baštine. Prosto, ništa hrvatsko nikada i nije objavljeno ćirilicom.

Zašto misliš da Hrvati samo čitaju hrvatsko, ili da niko ne voli čitati pisce na izvornom jeziku? Kako onda nije gubitak to što se zbog trivijalnih razlika u oblicima slovâ nove generacije ne mogu uvijek tekstualno sporazumijevati, dok sasvim lijepo mogu razgovarati? Zato i jeste dobro to što se u Srbiji izdaju i latinične knjige. Ima i sasvim svakodnevnih slučajeva, npr. kada izađe neki prevod u Srbiji ali ne i u Hrvatskoj, i obrnuto.

Mi bismo, za razliku od Hrvata, bili u gubitku kad bismo odbacili bilo koje od dva pisma. Šteta bi bila veća nego korist.

Nije baš tako jednostavno. Kada bi se izgubila latinica, otežalo bi se čitanje knjiga iz regija u kojima se ćirilica ne koristi, jer iako bi većina ljudi znalo neku vrstu latinice zbog stranih jezika, ipak to nije isto, i moralo bi se neprestano preslovljavati i transkribovati. Kada bi se izgubila ćirilica, sve bi se knjige postepeno preslovile na latinicu, pa bismo ih i dalje mogli čitati, a poteškoće vezane za dva pisma više ne bi postojale. Ne znam da ima bitne literature koja bi preslovljavanjem mnogo toga izgubila.

Stoga je najbolje da čuvamo oba pisma.

Ali samo zato što se oba i dalje koriste, tako da je besmisleno da jedno od njih ne znamo čitati, a ovo važi i za regije u kojima se ćirilica trenutno ne uči.

Зоране, хрватски и српски су један језик са два имена. Према томе и та латиница је једно писмо са два имена. Подела тог језика на два, три (а богами сад ће и четврти) је искључиво политичка ствар, никако лингвистичка. Какве везе има како ћемо то писмо звати? Срби га зову српска, а Хрвати хрватска латиница да би је разликовали од енглеске, шпанске, немачке и других које имају карактеристична слова којих нема у другим језицима

Sporno je da li su hrvatski i srpski ikada i bili jedan jezik, možda i nisu. Ono što nije sporno je da sada svakako nisu, jezičko jedinstvo svakako (više) ne postoji.

Politički ne, ali u praksi manje-više da, jer neće se jezik izmijeniti više nego površno samo zbog politike.

Bruni, neprihvatljiva je tvoja konstatacija „politička stvar, nikako lingvistička“. Treba reći „Politička stvar, dakle i lingvistička“. Krajnje je neozbiljna svaka diskusija o jeziku koja politiku ne uzima ozbiljno, koja smatra da politika nije relevantna. I Srbi i Hrvati su iz čisto političkih razloga odlučili u XIX veku da književni jezik prave na istoj osnovi, na osnovu dijalekta koji se koristio na prostoru gde su ta dva naroda bila izmešana. Da su se Hrvati opredelili da za kniževni jezik odaberu neku kajkavsku varijantu kakva se govorila u zagorju, a Srbi da odaberu onaj jezik koji se govorio u Vranju ili Skoplju, jezičko jedinstvo bi Hrvati mogli da prave sa Slovencima, a Srbi s Bugarima, ne s Hrvatima.

Da, ali stvar je u tome što politika nema tu moć da izmijeni strukturu standardnog jezika više nego površno. Ovih dana jednostavno nije moguće odrediti da će zbog nedostatka političkog jedinstva Hrvati preći na kajkavski a Srbi na nešto deseto. Može se ili silom ili bez primjene sile, dakle čistim paralelnim razvojem, nastojati da se standardi što više razlikuju, ali je sasvim upitno da će do toga doći da se nećemo moći međusobno sporazumijevati, pogotovu ako se eventualno pojave tokovi koji u tome ne vide nikakvu prednost. U tom smislu politika nije relevantna za lingvistiku.

[Madiuxa]

Mudro zbori Stoundar, nema šta! Imala bih dodati samo još jednu sitnicu... Nekoliko Hrvata s kojima sam imala priliku da pričam i o kojima sam stekla utisak da su izuzetno učene osobe, svi do jednog čitaju i pišu ćirilicu (različitih su godišta — ima i onih matorijih koji su išli u jugoslovensku školu, pa nije ni čudo što je znaju, ali ima i mlađih, koji su se rodili i odrasli u nezavisnoj Hrvatskoj, pa ipak čitaju ćirilicu) i svi oni kažu "fala bogu pa čitam ćirilicu, te mogu čitati prevode objavljene i u Srbiji, a ne samo prevode objavljene u Hrvatskoj... Dakle, rekla bih da svaki Hrvat koji drži do sebe kao do obrazovane osobe, naučiće ćirilicu iako je zvanično u Hrvatskoj ne koriste...

Drugo, da su hrvatski i srpski dva različita jezika, onda bi trebalo da postoje i hrvatsko-srpski prevodioci jer ako su dva jezika, onda se podrazumeva da se jedn i drugi ne razumeju, jer, jelte, govore dva različita jezika...

No, pre neki dan gledah zagrebačku Latinicu u kojoj su gostovali neki srpski političari, glumci i istoričari, i ne videh nigde prevodioce, a bogami takođe ne primetih da je bilo problema u sporazumevanju...

Mislim, to deljenje jezika je zaista čisto politička stvar, i jako je ružno i tužno što je do toga moralo doći, ali ako već tako mora, neka bude. To je politički gledano. S lingvističke tačke gledišta, to je bio i jeste jedan jezik (Vuče, kakve veze ima kako se taj jezik zove, i da li ima jedno ili više imena? Bitno je da se govornici jednog i drugog savršeno dobro razumeju, bez toga da su učili "onaj drugi").

Sad... Šta će se desiti u budućnosti, da li će se ti "jezici" toliko razvijati svaki u svom pravcu da će na kraju  zaista i postati različiti jezici, ne znam, niti iko to može da zna. To će vreme pokazati.

Ма ово је супер. Само ми још кажи како се зове тај језик. Глупо је да има три или четири имена. Свуда у свету један језик има једно име по коме се препознаје.

Yasto je gluuupo? Osim toga, ova konstatacija nije pre svega tačna. Ono što mi nazivamo španskim jezikom, to u samoj Španiji ljudi zovu kastiljanskim i zapravo je kastiljanski tačniji naziv ovog jezika, jer je nastao u Kastilji. Međutim, pošto se raširio i van granica Kastilje i postao zvanični jezik novonastale države Španije, dobio je vremenom i ovaj drugi naziv. I sami hispanoparlanti kako u Španiji tako i u Americi, raspravljaju i imaju svoja mišljenja kako bi taj jezik trebalo da se zove, baš kao i mi u pogledu hrvatskog/srpskog/bosanskog/crnogorskog...
Drugi primer je katalonski koji se u Valensiji naziva valensijanskim jezikom, na Majorci majorkanskim itd. Razlike između katalonskog koji se govori u Valensiji, Majorci ili raznim delovima Katalonije su iste vrste kao i razlike između srpskog, hrvatskog, bosanskog ili crnogorskog...

To su samo neki primeri, a verujem da ih ima još na desetine. Dakle, više imena za jedan jezik iz isključivo političkih razloga nije isključivo poslastica eks jugoslovenskih zemalja. Nismo mi ni toliko specijalni ni toliko posebni koliko bismo voleli da budemo. Vec je neko pre nas odavno izmislio toplu vodu.

A nesto nisam sigurna ni da je ona druga tvrdnja tacna — onaj drugi mit da smo jedini koji koriste dva pisma... Nesto mi na pamet padaju Japanci i Kinezi...

[Beli]

Prelazak s jezika na ratove odgovara onoj divnoj Nušićevoj: "Jede li vaša sestra rado sira? - Ne, ali ja imam vrlo lep džepni nožić."

Слажем се.
Али, пошто си поменуо заједнички језички простор који је донео доста тога доброг, рекох да мало употпоним слику.

[Нескафица]

Prelazak s jezika na ratove odgovara onoj divnoj Nušićevoj: "Jede li vaša sestra rado sira? - Ne, ali ja imam vrlo lep džepni nožić."

Слажем се.
Али, пошто си поменуо заједнички језички простор који је донео доста тога доброг, рекох да мало употпоним слику.

Ako imaš manje od recimo 30 godina, razumljivo je što ti je slika iskrivljena, u smislu da ne vidiš nikakvu dobru stranu Jugoslavije. Pošto je tema opsežna, neću se sad upuštati, ali Juga je do kraja osamdesetih bila jedna vrlo cool država, pogotovu sa kulturnih aspekata, koji nas na jezičkom forumu mahom i zanimaju.

[Вученовић]

Evo, Vucenovicu na brzinu da ti odgovorim. Bogatstvo je u smislu da znas vise od Hrvata. Mozda nije neko narocito dragoceno i vredno bogatstvo, ali znanje svakako jeste. A o prednostima da i ne govorimo. Kao mali naucimo oba pisma, pa kad hocemo da ucimo neki jezik, ne moramo da se mantamo i sa ucenjem abecede, jer je vec znamo... Mozda ne donosi neke prevelike koristi, ali brate, ne donosi ama bas nikakve ni stete.

U našim školama se učenje prvog stranog jezika sprovodi vrlo rano, mislim od prvog razreda, možda od drugog. Mislim takođe da je taj prvi jezik uvek engleski. Ako nije tako, ako nije uvek engleski, ispravite me, u svakom slučaju mislim da bi morao da bude engleski, a ne bilo koji drugi. Zašto mislim da mora biti baš engleski neću sad da obrazlažem, ako nekome nije jasno, možemo da raširimo priču i na tu stranu. Srpska latinica se na časovima srpskog jezika uči u drugom razredu (i tu možda grešim, u moje vreme je bilo tako). Kad latinica ne bi bila deo srpskog jezika, njeno učenje bi se sprovelo kroz drugi nastavni predmet, na časovima engleskog jezika umesto na časovima srpskog. Deca bi, dakle, u istom uzrastu morala da nauče latinicu. Ništa ne bi bilo izgubljeno.

Stoga, slažem se, potpuno se slažem da znanje latinice jeste bogatstvo u tom smislu koji ti navodiš, ali ne vidim bogatstvo u tome što je ona deo našeg jezika. Koristi nema, učila bi se svakako u istom uzrastu.
Dakle, to što srbi imaju dva pisma u svom jeziku nije nikakvo bogatstvo.

E sad, treba da proširim priču u smeru odgovora na tvoju i Stoundarovu priču o mogućnosti čitanja hrvatskih izdanja.

Pre toga da kažem da ne bih nastavljao priču o tome da li su srpski i hrvatski dva jezika, jer mislim da smo se razumeli, a svakako ne mogu da sporim da se ljudi međusobno razumeju bez prevodioca.

Prvo da kažem, što se tiče tih Hrvata koji čitaju ćirilicu, jer žele da čitaju neka izdanja koja postoje na ćirilici, a nema ih na latinici, to je njihov izbor, ljudi žele da čitaju knjige izdate na srpskom i vidim da to mogu prosto zato što su se malo potrudili i naučili ćirilicu jer su to želeli. Srbi bi svakako imali tu prednost u odnosu na njih, jer bi svi znali latinicu već od malih nogu i čitanje hrvatskih izdanja im ne bi predstavljalo problem, bez obzira na to što latinica ne bi bila smatrana srpskim pismom.

Sve u svemu, čini mi se i dalje da niste naveli ni jedan argument zašto imamo koristi od dva pisma.

Bruni, kažeš da svakako nema štete. Zar nije dovoljna šteta to što se ljudi raspravljaju oko toga koje je pismo bolje. Ponekad mi se čini, ne tako retko, da time što se opredelim da nešto napišem ćirilicom ostavljam utisak da hoću još nešto da kažem osim samog sadržaja onoga što pišem. To mi stvarno smeta. Zar ne misliš da neko ovde smatra da to što se opredelio da svoj post napiše na ovom ili onom pismu kazuje nešto samo po sebi, bez obzira na sam sadržaj napisanog. Ja mislim da to jeste problem, ne sviđa mi se što se ljudi dele po tom kriterijumu, ne sviđa mi se što će neko uopšte da primeti da je ova moja poruka napisana latinicom, a veruj mi da će neko, makar i nehotice, da izvuče neki stav iz toga. Problem je, jeste problem, što sam ja morao da odaberem jedno pismo, pa sam osim onoga što sam napisao, bio prinuđen da odabirom pisma kažem nehotice još nešto. Zato mislim da bi bilo bolje da jezik ima jedno pismo.

Svejedno, kasno je po mom mišljenju za izbacivanje jednog pisma, oba su već dugo važan deo srpske kulture.

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Језик наш насушни (Уредници: Бојан Башић, J o e) > Тема: Смрт ошишаној латиници!