Да је Вук хтео да постане католик он би то заиста и учинио. Изјаснивши се као унијат, њему је могло остати његово православље, а опет се могао оженити и католкињом. Не заборавите да су унијати задржавали све православне обичаје, једино су морали да признају римског папу за поглавара цркве. И велики део унијата у Далмацији и Угарској се и даље осећао Србима у Вуково време!
У оно време, прихватити унијаћење је било исто као и прихватити католичанство. Време је то сасвим јасно показало, јер данас нема тих унијата, сви су постали католици и узгред су проглашени и Хрватима.
Верујем да смо за заборављање нашег предвуковског стваралаштва криви само ми сами.
Оваква тврдња не стоји. Ми не можемо сносити кривицу за нешто што су други учинили у наше име. Вуковом реформом, подразумевано је да су сви који су се залагали за очување културног наслеђа скрајнути са друштвене сцене. Чим је стасала прва генерација која је образована након вукове реформе, представа целокупног друштва о сосптвеном кулктурном наслеђу се променила. То је систематска ствар. То је исти процес којим је тадашње српско грађанско друштво створено образовањем у Аустроугарској и рецимо исти процес који су у Црној Гори спровели а који је довео до коначног циља, отуђења Црне Горе од Србије.
Не мислим да је Вук икад напао иједно наше старо дело осим тадашњих славјанских писаца са којима се морао разрачунати јер су били против његове реформе језика и писма.
Није их нападао, не зато што није имао ништа против тих дела, него просто, није ни знао да она постоје. Да је знао, нашао би међу њима још чвршћу потпору за своје идеје и нашао би онај прави српски језик од кога је настао народни, искваривањем због преношења с колена на колено.
Ja i pored najbolje volje, ne mogu naći reči opravdanja niti za Vuka , niti za ono što je radio. Pravdati ga time što je on, eto, hteo ali nije znao, te njegova namera je bila dobra i nije on kriv što je to ispalo tako, te njega su iskoristili Kopitar i Austrougarska, te šta će nam staro pismo i stari jezik, je u najmanju ruku neozbiljno.
Вуче, пре свега, било би добро да из своје дискусије избациш острашћеност, неаргументованост и необјективност, а твоје реплике просто врве од тога. Свака дискусија, а нарочито критика, нема никакву вредност ако је краси такав начин изношења мишљења. Ја сам намерно навео дело Меше Селимовића, које се бави истим питањем, само је за разлику од аутора којег ти толико цитираш (а практично све што си написао је само препричавање онога што је Самарџић изнео у својој књизи) много више на земљи, објективан и логичан у свом закључивању.
Да се ватимо на тему, у својим ставовима имаш једну прогрешну претпоставку. Вук се није борио против старог српског језика, него против тадашњег грађанског језика који је уистину био много лошија варијанта српског у односу на народни језик.
U knjizi možete još pročitati da je Vuk bio spreman da proda i sopstveno dete. Ako je to tačno, zapitajmo se, kakvi su moralni kvaliteti tog čoveka.
Опет погрешан аргумент. Кад би се судило по моралним квалитетима, хм.. па многа културна, научна, уметничка и друга достигнућа целокупне људске цивилизације би могла бити оспорена.
On se ni jednog trenutka nije rukovodio nekim višim ciljevima, dobrobiti svog naroda te čuvanjem kulturnog nasledja, već isključivo ovim gore nabrojanim. Nije on voleo nikoga a ponajmanje svoj narod i njegovu kulturu. A možda nije ni znao šta je to.
Савим је извесно да је Вук умро у уверењу да је учинио велику ствар за српски језик, и да је био потпуно несвестан лоших последица свог дела. Оптужбе, као ова што је, мораш поткрепити јасним и конкретним чињеницама, рецимо неком његовом изјавом, а не анализом његовог моралног профила.
Pa kakvo je to njegovo delo? Unakažen i osakaćen srpski jezik. Kao hrurškim nožem odsečeno i odbačeno sve što je srpski narod stvarao vekovima, možda i hiljadama godina.
Још једаред: Вук није познавао језик који је проистек развоја целокрупне српске културе. Он се сусретао само са тадашњим грађанским говорим језиком и народним језиком и определио се за народни. Стари, прави српски језик већ тада нико није користио.
Sve ćešće možete naići na tekstove koji upoređuju srprski jezik i sanskrt, pokušavaju utvrditi međusobne veze i starost. Ako u tome ima imalo istine, onda ovo što je Vuk uradio, nije samo udar na srpsku kulturu, nego udar na sveukupnu civilizacijsku kulturnu baštinu. Aktuelnim rečnikom to bi se moglo nazvati kulturnim genocidom na nivou civilizacije. Zahvaljujući njemu mi se na današnjoj svetskoj sceni naroda pojavljujemo kao totalni autsajderi.
Врло јаке речи али немају чињенично утемељење. Прво зато што Вук није ни раскрстио са старим српским језиком, то је учињено пре њега (и то управо од стране српске цркве које је увек стајала као Вуков најјачи противник), а друго, поређење српског и санскрита се заснива на изучавању народног језика, старог језика и санскрита, а не грађанског језика.
Овоме доприноси и текст "Бечки књижевни договор" којим је управо и договорено да се користи народни језик у коме се као смернице шта треба избацити из тадашњег језика урпаво наведене и разлике између грађанског језика и санскрита а којих нема између народног језика и санскрита.
Što se tiče njegovog sakupljačkog rada isto tako ne mogu reći ništa dobro. Sve što je on sakupio ili kobajagi sačuvao, zapisao je na svoj način, tj. njegovim jezikom, a to znači osiromašeno, osakaćeno i primitivizirano. Takođe i selektovano po sopstvenim kriterijumima, a kakve je kriterijume mogao imati čovek njegovog profila možete zamisliti. Mi danas, sa ove istorijske distance, ne možemo baštiniti srpsko kulturno nasleđe iz prostog razloga što ga ne razumemmo. Ne govorimo i ne razumemo srpski jezik pre Vuka. Čak i kad bi naučili sve te varijante srpskog jezika, situacija bi bila ista ili slična, jer nam je percepcija shvatanja i poimanja stvari uslovljena maternjim tj. Vukovim jezikom.
Ово делом стоји. Вук је по свему судећи, заиста пребирао по ономе то је записивао. Баш пре неки дан, сам и сам, нешто пре него што је ова тема зачета поставио питање откуд једна немачка реч у српској народној приповетци (види:
http://forum.vokabular.org/index.php?topic=1054.0) и сам изнео недомуцу да није Вук мало утицао на текстове које је записивао, изводећи прост закључак: ако су те народне приповетке тако старе и забележене на териоторији која није била под директним утицајем немачког језика, откуд у њој једна за Вуково време савремена немачка реч.
Међутим не могу прихватити изјаве као што је "a kakve je kriterijume mogao imati čovek njegovog profila možete zamisliti". То једноствно, није начин да се чињенично потврђује неки став. можемо да из чињеница извлачимо закључак да ли је он то радио или не, али закључивати да је он то ради зато што му је овакав или онакав профил је ненаучно и некоректно.
И још једном морамо се вратити на очигледну систематску грешку у твојим изјавам које се заснивају на уверењу да је Вук од нас отуђио стари српски језик, када он то није учинио, јер је тај језик замро много пре него што се он родио. Чак се може рећи да је он својом реформом у народ вратио везу са тим старим језиком, јер је народни језик потеко од тог језика и иако је у народу искварен сачувао је суштину за разлику од тадашњег грађанског језика, који је био толико искварен у суштини да није имао много везе са српским.
On čak kad bi i hteo, kad bi naučio predvukovski jezik, ne bi mogao u potpunosti da sagleda delo, jer je njegova percepcija uslovljena maternjim jezikom. A ona se opet, stiče u ranom detinjstvu, u dobu učenja jezika, i kad se nauči ostaje u osnovi nepromenjiva za ceo život. Zbog toga, bez obzira koliko jezika znate, uvek razmišljate ne maternjem jeziku, sanjate na maternjem jeziku itd.
Ова тврдња је потпуно ненаучна. Матерњи језик је небитан за размишњање (а и снове). Нико не може да каже да је научио неки страни језик све док не почне да размишља на том језику. Тек ако размишља на том језику, може да каже да њиме влада. То ће ти рећи свако ко заиста зна неки страни језик.
Što se tiče pisma, i tu je isto. Lako je sad reći, pa šta će nam ta stara slova, čemu ona služe. I stvarno, čemu služe? U Vukovom jeziku, ničemu. Ali pre Vuka ta slova su imala svoju svrhu. Mi ne znamo koju jer ne govorimo tim jezikom. Nepoznat nam je. Ne možemo da razumemo kako su ona funkcionisala kad i ne znamo kakve je mogućnosti imao taj jezik.
Српско писмо је, хвала богу, веома добро изучено и колико знам стручњаци са њим немају проблема. Имају проблема када преводе стара дела на савремени српски језик, зато што је у неком погледу савремени језик сиромашнији па је тешко направити квалитетан превод.
Zamislite da na tastaturi vašeg kompjutera imate nekoliko dugmadi za koja neznate čemu služe. I vi ih, da vas ne bi zbunjivala, odstranite. Pa onda kažete samom sebi: ‚‚Sad se lakše snalazim, pa bolje je ovako‚‚.I u pravu ste. Lakše se snalazite.
Međutim, vi niste ni svesni koje ste mogućnosti vašeg kompjutera isključili. On više nije to što je bio, sad je osakaćen iliti invalid. Polukompjuter. E, otprilike tako izgleda ono što je Vuk uradio sa srpskim pismom.
Па не баш. Више је то овако: замисли да на рачунару да био добио нек анаша слова, мораш прво да притиснеш Alt + Ctrl и држиш то притиснуто, док другом руком притискаш дугме иза кога се крије тражено слово. А за неко друго слово мораш да урадиш слично само овај пут мораш да притиснеш Alt + Shift. И све тако. Да ли би ти било боље у односу на ово сада да пребациш тастатуру на ћирилични у лепо куцаш ко човек. Можда нећеш веровати, али коришћење ћирилице на рачунару је заиста прешло такав пут.
Спорити савремено српско ћирилично писмо само као писмо, је заиста некоректан приступ. Не треба мешати реформу језика од саме реформе писма, које је смао део те реформе.
Ne znam koliko sam uspeo da objasnim svoje viđenje Vuka i njegovog dela, ali kako Pedja pomenu voćku i voćara u jednom od prethodnih postova, da kažem samo da je ovaj voćar našu voćku skresao do samog korena, tako da sad ova nova što je izrasla daje sasvim drugačije plodove. Možda mi prekopavajući arhive i arheološka nalazišta uspemo da je rekonstruišemo i utvrdimo kako je ona prvobitno izgledala, ali kakav je ukus imala, nikad nećemo saznati.
Потражи Павићеву књигу "Црни биво у срцу : Легенде, беседе, песме". Павиће је њоме представио Гаврила Стефановића Венцловића, човека који је на реформи језика радио много пре Вука а на истим основама, а који је за разлику од Вука био образован. Занимљивост је а је баш тај човек у свој реформисани српски језик увео слова Ћ и Ђ, писао је и преводио на том реформисаном језику који није био ништа друго него сређен народни језик. Предност његове реформе је била у томе што је човек као прво био образован, свештеник, одличан познавалац и старог српског језика и народног језика и несумњиви литерарни таленат. Када прочиташ његова дела, изненадићеш се, колико савремено звуче иако садрже језичке форме које су се Вуковом реформом изгубиле јер не потичу из народног него урпаво старог српског језика. Венцловић је живео у време када је стари српски језик још увек био не само жив, него преовладавајући али је то, нажалост, било и неповољно време за такву реформу.
Права је несрећа, што смо за преобратитеља добили Вука, неуког и неписменог, уместо Венцловића. Да је Венцловићева преобразба заживела, данас би смо имали наизглед не много другачији језик, али много богатији.
И на крају, треба приметити да Венцловић није био једини, да наше културно наслеђе садржи много сличних примера али је, нажалост, у запећку - недоступно јавности.