Nađi mi "glagolsku dopunu" (kažeš da je "hajde" uvek nesamostalno) u rečenici "Ma hajde!" (u smislu "Ma šta mi napriča!").
"Ма хајде иди"?
Hajdemo na put.
Рекох да хајдемо и хајдете јесу прави глаголи. И овде је, пак, значење: хајде да идемо, хајде да кренемо на пут.
Dakle, tu ću se ispraviti i reći da u tim slučajevima imamo nulti sufiks u imperativu.
Ахм? А ово:
Nulti nastavak ne postoji u imperativu, već samo -i, -j i -ji.
Ah, ono što je praslovensko i prarusko može, a ono što je tursko ne može... Alo, Đorđe, živiš u 21. veku, trgni se...
Напротив, ја имам особиту благонаклоност према турцизмима... Али све док се уклапају у наше граматичке оквире! Шалим се, наравно.
Upravo zbog toga što si rekao - da imamo "de", ali ne i "demo" i "dete" - rečca "de" nikako ne može biti imperativ, a "hajde" jeste imperativ jer ima sve morfološke, sintaktičke i semantičke osobine imperativa.
Покушао сам да покажем како се и хајде и деде на потпуно исти начин употребљавају. Хајдемо и хајдете јесу императиви, али хајде би могло бити (и) речца као год и деде. Хајде у основи има значење (по)кретања и заповести да се неко (по)кретање изврши. И гле, кад се употреби овако: "Хајде!" (= "хајде иди, хајде крени, хајде бежи"), тј. када може да буде самостално у реченици, као у Нескафичином примеру, оно би могло бити глагол, а тада има и облике за прво и друго лице множине; а кад се употреби овако: "Хајде ме послушај" (исто као "Деде ме послушај"), онда би сасвим ласно могло бити речца (јер с друге стране имаш "Послушај ме").
Речца је и у овим примерима: "Хајде, може тако", "Хајде добро, победио си" (и опет: "Добро де, победио си"), зар не?