Током средњег века у многим деловима нашег језика изгубио се глас
х. Он је или потпуно нестајао из речи (
леб одн.
љеб,
рас(т) од
храст,
алва од
халва и сл.) или се замењивао њему унеколико сличним гласовима
к (задњонепчани као и
х и њему заправо и најсличнији; појављује се и у првом лицу једнине аориста у неким дијалектима:
бик,
дођок,
одок,
нађок,
виђек, али се у некима другима на том месту
х изричито губи:
би,
дођо,
одо,
нађо,
видо), затим
в (струјни као и
х, нпр.
марва,
зевати и др.),
ј (које је убацивано између или у близини самогласника тамо где је
х испало, нпр.
кујна од
кухиња или
промаја - уп. са
мах; а као што то иначе
ј у говорном језику уме да чини), или
с (које се у неким дијалектима појављивало и у једнини уместо ранијег
х под утицајем очуване множине са спроведеном сибиларизацијом
х : с, нпр.
орас од
орах према
ораси,
тепис и сл.) и
г (најчешће у заменицама:
њиг,
иг од
њих,
их). Е, тако је и од
смех настало
смеј одн.
смиј (ијек.). Постојали су и дублети широм дијалеката, као што су
орас и
орај; или чак различити начини замене у истим или сличним речима и у оквиру једног дијалекта, нпр.
кинути од
кихнути и
кијати од
кихати - у првом се
х изгубило а у другом је замењено са
ј, наравно због самогласничког окружења, а вероватно и овде прво се изгубивши, или
кујна и
кувати,
кувар(ица). Турцизми су посебно били подложни губљењу и замењивању гласа
х:
сат од
сахат,
машала од
машалах,
аџија од
хаџија - отуд и презиме
Аџић -
мува од
муха,
дуван од
духан и др. Када је касније нормиран наш књижевни језик према народној основици, норма је прописала да
х треба повратити у све речи где му је по етимологији место (
хлеб одн.
хљеб,
храст од
рас(т),
махнути од
манути,
орах од
орас или
орај и др.), иако се оно изгубило у неким дијалектима; осим онде где је замена довољно укорењена у језику да се не би могло инсистирати на етимолошки исправним облицима (
кувати,
рвати се или
рђа; ваља приметити да је у хрватском
кухати,
хрвати се и
хрђа, јер се код Хрвата
х није тако често губило, будући да је сâмо то губљење у ствари утицај турског на наш језик, а зна се ко је био под Турцима - тако и у хрватском само
муха и
духан, а код нас и
мува и
муха и
дуван и
духан, мада се облици са
в много чешће чују). Елем, оне изведенице које су настајале од тих облика без
х такође су остале укорењене и неизмењене, међу њима и
смејавица одн.
смијавица (ијек.) и друге (отуд, дакле, та "промена"), док су оне изведенице које су настале раније, кад је
х још било присутно у народном језику, и код којих је спроведена палатализација или сибиларизација, такође остајале непромењене чак ни у народном језику:
душа,
Орашац,
ораси,
теписи и др. (мада и
ораји у неким дијалектима). Занимљиво је поменути и групу
хв, која је у неким дијалектима просто дала
в, јер се
х изгубило, а у неким другим је "еволуирала" у изговору у
ф:
кава и
кафа,
вала и
фала од
хвала. У бошњачком стандарду прописан је управо "етимолошки" облик
кахва спрам српског стандардног
кафа и хрватског стандардног
кава. (Дијалекти и једних и других, наравно, варирају без обзира на стандардни облик.) Бошњачки је посебно специфичан јер тежи к томе да уведе
х чак и у речи у којима му ни по етимологији није место:
лахко,
мехко,
гохлуб.
Хм, то је све у свему (х)историја гласа
х...
