Naime, ako već želimo da prevodimo, zašto obavezno mora svaka reč iz stranog jezika da se prevede kao jedna reč? waypoint - usputna tačka, jednostavno.
Зато што ће бити скраћена на једну у нормалном току разговора, док год не постоји сукоб. У случају „успутне тачке“, то би било можда „...која нам је следећа успутна?“ (као „мобилни телефон“ -> „мобилни“), али, у јаком културном присуству енглеског, рекао бих да је вероватније просто одбацивање дворечног превода у корист „вејпоинта“.
Међутим, даде ми идеју за трекпоинт, можда нешто близу синонима за „тачку“, али мало израженије — „путача“ (као пословично „икс на мапи“)? Оријентир и путача, кратко и језгровито...
Džipies vs. gepees ili gps... - Časlav je pomenuo da ga deca izgovaraju biemdablju. Pa Časlave, zakuni se da ti ne izgovaraš beemve, kao što izgovaraju Nemci, nego pravilno, po srpski, bmduplov ili beemduplove :)
A kako izgovarate CNN? ceenen ili cnn ili sienen? [...]
Хех, нисам поменуо децу :) Али ту постоји једна оштра разлика, ГПС је назив технологије, а ово друго су властите именице, називи компанија.
За називе технологија, можда сам нешто изоставио, али ми се чини да се још увек чврсто држи изговарање скраћеница „по српски“. Ди-ви-ди је можда највећи контрапример, али и ту још увек има сасвим довољно људи који кажу де-ве-де и не трепну (и ја, наравно).
За скраћенице властитих имена, ту је неки неразлучиви метеж :) ИБМ је заиста увек Ај-би-ем, али је рецимо ХП увек Ха-пе, а нема ама баш никакве разлике међу та два... Како било, лично бих сваку скраћеницу коју не изговарам по српски и писао по изговору (Си-ен-ен), а све што изговарам по српски, писао као скраћеницу.
Што се
BMW тиче, може се посматрати с обе стране: по изворном изговору би био Бе-ем-ве, али како српски (још увек) нема
W, скраћеницу бих пресловио у БМВ, када се исто изговара на српском. А ту је и она фора са стапањем/извртањем око самогласника, па би могло бити и Бем-ве. Једино што нема никаквог смисла је Би-ем-даблју :)