Почев од основне школе, па све до данас, писао сам и ћирилицом и латиницом, и писаним и штампаним словима. У почетку латиницом јер су нам тако говорили у школи. Било је обавезно писање писмених задатака латиничним писмом, вероватно су тако хтели да нас науче да користимо латиницу и увежбамо писање... Научен тако, дођох у средњу школу где ме је професорка српског језика опоменула након прегледања мог писменог задатка написаног штампаним латиничним словима. Почех да пишем ћирилицом, али искључиво штампаним словима, тако да је мој писмени задатак увек био потпуно другачији од осталих. Међутим, дошавши на факултет, иако користим доста латинских назива, ипак остајем веран ћирилици и штампаним словима. Једино док ''хватам'' белешке користим писана слова јер их брже исписујем, али касније увек препишем белешке на свој већ устаљен начин.
Такође, слажем се потпуно са онима који мисле да латиница у извесним случајевима изазива двосмисленост, тј. погрешно изговарање речи.
А и, искрено, осећам се лепше када неки странац види да пишем ћирилицом. Нисам сигуран шта је у питању - понос, сазнање да сам другачији, богатији за још једно писмо... Али леп осећај, у сваком случају
