(od strane Belića? Možda grešim.)
Belićev pravopis zapravo je propisivao jednačenje (
pretsednik, otšeta, pretškolski), i navodio je samo dva izuzetka: završetke
-dski i
-dstvo (
gradski a ne
*gratski,
knjigovodstvo a ne
*knjigovotstvo). Pravopis je dveju matica iz 1960. (ujedno prvi zvanični) taj koji je uveo da se spojevi
-ds- i
-dš- nikad ne jednače (dodao bih, čini mi se da je ovo prilično lako za pamćenje, te ne stoji Predragova teza da „imamo stalnu dilemu“), što je ispratio i aktuelni, a vrlo verovatno se ništa o tom pitanju neće menjati u skorijoj budućnosti.
Ovako se postupa još od Vuka (uz izuzetak pomenutog Belića), a mislim da razlog leži
upravo u tome što TS i TŠ teže daljem stapanju u C, odnosno Č, pa se to zaobilazi (jer bi, kao što je Neskafica već pomenuo, dovelo do neprihvatljivog okrnjivanja osnove; možda možemo reći da predsednik „funkcioniše kao potpuno nova reč u kojoj je potpuno nebitno koja joj je struktura“, ali to je samo jedna takva reč — u ogromnoj većini preostalih primera strukturu, koja nije zanemarljiva, čuvaju i ostale srodne glasovne promene, pa je prirodno isto postupiti i ovde).
