Zanimljivo je to što dosledno zastupaš tezu da je korisničko NEZNANJE pokazatelj "razvoja jezika kao 'živog bića'". [...] Nažalost, silovanje jezika je suviše lako i ljudi [...] sačuvaj bože da priznaju da im je sopstvena jezička kultura na prilično niskom nivou.
(Драго ми је што се примећује доследност :)
Прво, запажање. Не само да се нове речи додају у речник, већ се временом мења и значење и функција постојећих. Грешим ли? Ако не, свака таква промена значи да је неко, у једном тренутку, чинио противно речнику. Зашто речник временом томе подилази, ако „није у реду“? Тако се у овом случају збирна именица „алат“, барем у техничкој области,
усталила као преметнута у обичну, с једнином и множином.
Друго, у вези „живог бића“. Ја уопште не сматрам језик за „живо биће, које се развија само од себе“, него је то метафора која се често потеже. Лично то видим овако:
корисници језика,
појединци из различитих сфера живота, обликују језик према свом нахођењу, а насупрот тренутном стању формализације језика (речник, правопис, граматика); у зависности од ауторитета дотичних појединца и друштвене атмосфере, временом та „изобличења“ постају довољно проширена да се усвајају за ново формално стање ствари. Тако нпр. предвиђам у скорије време (у језичким размерама), као што рекох у оној другој теми, прихватање X, Y, Q, W у нашу латиницу, ради допуштања употребе и заједничких именица у изворном облику.
Треће, лично мишљење. Да, наравно да ћу слушати језичке стручњаке, али само до оне мере до које сматрам да имају право да утичу на
моје коришћење језика, односно у областима којима се занимам. На пример, хоћу нешто
у својој уској области да назовем „на
дпогон“, и језички стручњак ми скрене пажњу да може само „на
тпогон“[1] — сасвим у реду, у питању је основна „механика“ језика, хвала на исправци моје неписмености. Али, не допуштам да ми може спочитати употребу правилно саграђене речи јер је „нема у речнику“, или му, још горе, само на основу његове стручности за језик падне на памет да ми објашњава како та реч „не означава добро“ оно за шта је користим.
[1] Извињавам се због тривијалности, наравно да не треба никакав стручњак за ово, али не могу да смислим бољи пример у тренутку :)
Што се мене тиче, језички стручњаци нити су ту да уводе нове речи нити да одређују значење постојећих, већ да
истражују затечено стање, и да повремено на основу тога издају смернице које се односе на језик у целини, на ствари које се тичу свих корисника језика (нпр. Правопис). Осим, наравно, у сопственој области проучавања језка, где је нормално да, једнако као и сви други корисници језика у својим областима, називају језичке појмове и појаве које проучавају по свом нахођењу.
[...] Kad bi neko pokušao da "razvije" tvoju stručnu oblast pravdajući to "razvojem kompjuterske nauke kao 'živog bića'", verovatno bi ga lagano oduvao u pola poteza.
Рачунари нису баш моја стручна област као такви (било хардвер или софтвер), већ су ми само неопходни у раду и хобијима, те доста времена проводим пред њима. Али, ипак, у рачунарској сфери постоје заиста врло интересантне паралеле са језиком, баш на линији коју горе исцртавам.
Једна таква је позната
јавна расправа, између студента који је био почео да ради на једном програму, и професора, признатог стручњака (заиста признатог, не по титули или тако нешто), коме се учинило да би требало да коментарише. Ту је поштено летело перје, студент је дрско и безобразно бранио свој рад, професор му је рекао да чини „фундаменталну грешку“ и да „кад би био његов студент, не би добио високу оцену за тај рад“, итд. Петнаест година касније, у вези са и на основу онога што је изникло из рада тог студента и многих других који су заузели сличан тврдоглаво-прагматички приступ, ломе се копља највећих информатичких компанија, бију се лобистички окршаји по градским већницама, покрајинским и државним министарствима, америчком Конгресу и Европском парламенту.
Да ли то значи да професор „није био у праву“? Не, већ је само гурнуо нос у оно што га се није тицало;
све што је тада рекао стоји и данас, осим што је причао у празно. Студент је хтео да
направи нешто што ће задовољавати одређене потребе, док се професор бавио
изучавањем области у коју је студентов рад залазио; професоров „производ“ били су радови у академским журналима, док је студентов био програм који
ради, одмах и тада. Уместо да помогне саветима око
конкретних техничких детаља (као слагање гласова у горњем примеру), професор је радије одлучио да се осврне на
субјективне одлуке у пројекту с којим није имао везе (слично гунђању из далека због „непримерених“ речи).
