E, pa tu duboko zalazimo u fonetiku.
Možda je i bilo teže onima koji izgovaraju [v] kao alofon od standardnog /ʋ/, ili ga čak imaju u svom govoru i kao fonemu, pa onda jednačenje po zvučnosti tu i te kako dopada, ali ko lasno izgovara /ʋ/ u /jɛʋtin/, njemu nema razloga da bude teško ili da dođe do jednačenja. Odgovor, dakle, verovatno leži u nekim fonetskim slojevima narodnog govora, to si dobro primetio. Ali to ne znači da je samo po sebi teško izgovoriti „jevtin“, da je to odstupanje od neke glasovne promene, ili da se radi o nekakvom prenaglašavanju.
(Uostalom, gle obrnut slučaj: nije li narodu bilo „teže“ da izgovori „furuna“ pa u dijalektu čujemo „vur’na“; nije li mu bilo „teže“ da kaže „familija“, „telefon“ i „asfalt“, pa katkad čujemo „vamilija“, „televon“ i „asvalt“? — Dakle, ne možemo izvoditi zaključak o nekakvoj promeni „v“ u „f“ radi lakšeg izgovora, i obratno, već je posredi fonetska sličnost ovih dvaju glasova usled koje se oni često zamenjuju u mnogim leksemama. Dosta toga nije ušlo u standardni jezik, a ovo što jeste — „jevtin“ i „jeftin“ — samo odražava tu šarenolikost u upotrebi glasa „f“ po narodnim govorima, i nije u vezi jedno sa drugim: „jeftin“ dolazi odonud gde se [v] jednači prema /t/, „jevtin“ odonud gde se izgovara /ʋ/ a gde foneme /f/ obično nema, a nisu se jedno u drugo pretvarali jer je nešto bilo „lakše“ a nešto „teže“, već su kao takvi ušli u književni jezik iz govora u kojima su već u tome obliku postali. Nema, dakle, „teškoća“ u izgovoru /jɛʋtin/, a oblik /jɛftin/ postoji iz drugih, dubljih fonetskih razloga a ne zbog toga što je bio pojednostavljenje od /jɛʋtin/.)
To bi trebalo da znači „pretrpeo određene izmene“, što kaže tvoja profesorka, ali te izmene svakako nisu pojednostavljenje oblika „jevtin“ jednačenjem po zvučnosti, već je posredi alofonizam koji je „zaživeo u svakodnevnom govoru“, što pak ne znači da je nezgodno ili nemoguće bez prenaglašavanja izgovoriti „jevtin“.
