Izgovor naravno ne treba mešati sa načinom pisanja.
Zar ne treba? Mislim da grešiš, besmisleno bi bilo pokušavati da izgovaramo reči onako kako glase u originalu, dakle s glasovima koji uopšte ne postoje u našem jeziku. Jednom transkribovanu reč uvodimo u srpski jezik tako da se koriste samo naši glasovi, a stvar transkripcije je da se potrudi da to bude što bliže originalnom izgovoru. Jedino što ostaje sporno ovde su pravila transkripcije, za koja neko smatra da treba da se menjaju, ne bismo li bili bliži originalnom izgovoru.
Zamisli da gradove Cirih, Keln ili Minhen u srpskoj rečenici pokušaš da izgovoriš koristeći nemačke glasove - "Bio sam u Kölnu petnaest dana.". Priznaj da bi zvučalo komično.
Nemačko ö se transkribuje u e, pa Köln postaje Keln. Inače, glas ö se izgovara nešto između o i e, potpuno neprirodno za srpski jezik. Stoga bi primer koji sam naveo zaista zvučao komično.
Sve reči pridošle iz stranih jezika se transkribuju, postaju srpske, te ih tako transkribovane koristimo u srpskom jeziku, i pisanom i govornom. Npr. reči uvezene iz engleskog, video rekorder i ce-de plejer izgovaramo baš tako kako sam napisao, dok englezi kažu drugačije, primetimo da ono -er na kraju reči oni čitaju kao taj bugarski samoglasnik koji smo pominjali u gornjim porukama.
