Takođe pokušaj pronaći negde da li se pravilo o "dugom o" odnosi samo na "o" koje je bilo AKCENTOVANO u izvornom jeziku, a onda po srpskim pravilima izgubilo akcent i dobilo dužinu.
Nisam nigde naišao na razlikovanje te dve vrste. U Srpskom jezičkom priručniku, tačva V 11, stoji: „Po pravilu bi se to
o moralo zadržavati kada je dugo (najčešće zato što je u izvornom jeziku naglašeno, a to važi pre svega za francuske reči)“, za šta baš ne bih rekao da potkrepljuje tvoju tvrdnju —
o se zadržava kad je dugo i tu staje formulacija pravila, a zatim se u zagradi samo objašnjava odakle se najčešće pojavljuje ta dužina.
Imenica
sako (to je, nažalost, jedini primer koji mi pada na pamet) često se tumači preko nemačkog
Sakko, od ital.
sacco, pa opet niko ne tvrdi da treba menjati
*saka-saku. (Istina, došli smo ranije i do drugačije moguće etimologije — od
sack coat — ali ovde skrećem pažnju samo na činjenicu da se i pored čestog izvođenja od nem./ital. nikad nije osporavalo zadržavanje slova
o; pitanje je još i da li bi se od
sack coat tumačilo da je naše
o dobilo dužinu umesto izgubljenog akcenta ili je čak i to ’prava’ dužina, no sad smo se već previše odmakli.)
Takođe mi nije jasno zašto dužinu "ne mogu izbeći". Imena "Milo" [Majlo], "Jericho" [Džeriko], "Joe" [Džo], na primer, vrlo ću lako izgovoriti s kratkim završnim vokalom, bez obzira na to šta rade Englezi.
Svakako da možeš izgovoriti, možeš čak i engl. ’Milo’ da izgovaraš kao
Milo (Đukanović), ali ne pričam o fiziologiji govornog aparata već o lingvističkim pravilima: po njima krajnje
-o mora biti dugo, bez obzira na to da li je akcentovano ili ne. Tako je u opštem slučaju, a tako je i za tvoje konkretne primere:
Milo /m
ajlO/
Majlo;
Joe /!dž
O/
Džo.
Jedino ’Jericho’ nije navedeno u Rečniku, ali ni za njega svakako ne važi ništa drugačije (možda je ’Jellicoe’, s navedenim izgovorom /dž
elikO/, najsličnije).
(Siguran sam da postoji sasvim dovoljno npr. finskih imena koja se završavaju na "-oo" - tj. dugo "o": metodom nabadanja nađoh bar dva, "Jarkoo", "Mikkoo" - ali to nas uopšte neće sprečiti da ga odbacujemo pred deklinativnim nastavkom.)
Govorim o imenima koja su već prešla kod nas, prošla kroz neophodne adaptacije, i
posle svega toga imaju dugo
-o. Pravila transkripcije za finski jezik nemamo, nisam naišao čak ni na neke predloge; možda otuda što su svi mislili kako je finski jezik previše jednostavan da o njemu pišu, ali očito ima finesa.
Elem, ukoliko stvarno sistematski skraćujemo završno
-o koje je u finskim imenima dugo, onda bi se to dalo tako i formulisati u pravilima transkripcije sa finskog jezika, i nema nikakvih problema, a ni veze s ovom pričom (koja je o tome, podsećam, što
posle adaptacije i dalje imamo dugo
-o u
Glenko).
Analiziraj druge engleske reči koje se završavaju pomenutim diftongom pa vidi da li u srpskom one češće gube ili zadržavaju "o" u deklinaciji, tj. šta je izuzetak a šta pravilo.
Ne znam jesi li ti već sproveo analizu ili ovo navodiš kao misaoni eskperiment, ali nisam primetio da dotični završni diftong previše često prelazi u kratko
-o (a to je „ekvivalentno“ sa odbacivanjem prilikom deklinacije). Povrh svega, da ne bismo sad otišli u tri lepe s raznim analizama, već sam ti naveo literaturu po kojoj u
konkretnom nazivu Glenko, oko kog pričamo sve vreme, završno
-o ima dužinu. Ako tvrdiš drugačije, ne bi bilo loše da i ti svoja tvrđenja potkrepiš nekom knjigom.
Odakle ti ovaj podatak? Postoji danasnja autonomna pokrajina País Vasco koja moze imati tridesetak godina, i postoji istorijski termin País Vasco, koji se koristio u znacenju svih teritorija gde zive Baski, i koji sigurno ima vise vekova
Onda ipak grešim. Ne znam više odakle mi podatak, ali biće da sam ga pogrešno upamtio/shvatio. Zahvaljujem. Ipak, nije sporno da smo
Baskiju napravili mi, proizvoljnim dodavanjem sufiksa.
Zato što je jedno "nepostojanje logike u PRIMENI/ODABIRU pravila", a drugo "KRŠENJE samih pravila". Kod Baska i Baskinja (tako se zovu, kao Škoti i Škotkinje, Irci i Irkinje, Grci i Grkinje...) -ija nije deo osnove. (Za razliku od hispanofonih pokrajina kakve su Andaluzija, Galisija itd.)
Ali jesu
Andalužani i
andaluski, po Pravopisu.
Naziv stanovnika Galicije nije naveden, no ne vidim šta bi tu moglo osim
Galičani.
