Педро Хуан Гутијерез:
Прљава хаванска трилогија. Усидрен на ничијој земљиПо повратку из Малаге, постао сам много промискуитетан. У Малаги ми је срце скоро било уништено, али нећу да причам о томе. Још увек не могу. Док не прође неколико година, не могу да причам о ономе шта ми се десило у Малаги. Једино што могу да кажем јесте да су снови једно велико срање. Требало би да ишчупамо из себе снове, да се спустимо са две ноге на земљу и да кажемо: “Јебем му матер, сад може! Сад сам се просто слепио са земљом! Сад могу да ударе ветрови и олује!” То је једини начин да се стигне до краја пута са минималним бројем кварова и без много цурења, или барем са само мало штрокаве воде у каљужи.
Дакле, постао сам много промискуитетан, пио сам много рума и мало спавао. Међутим, ти периоди промискуитетности ми, заправо, не доносе ништа добро и оно што је требало да урадим јесте да се коначно спустим на земљу и да одгурнем у страну нежност и потребу за неким кога бих волео и слично. Не. Постајао сам све тврђи, стварао сам себи оклоп и знао сам да ме у Рију чека једна жена, и у Буенос Ајресу друга, плус мулаткиње и црнкиње Хаване. Све у свему, много сам побркао ствари са свим тим женама након оног ударца који сам добио на Медитерану.
У подне сам се мало излежавао у кревету, али моја соба се налази на осмом спрату. Кров с погледом на море. Има још соба. Људи као ја. Или још сиромашнијих, и полуписмених. Добро, то ми је што ми је. Онда два девојчета излазе на кров и почињу да добацују неким црнцима који су пролазили Малеконом: “'Ај', покажи ми га, 'ајде, ма ти немаш ништа! Ма тај твој је срање! Ха, ха, ха, ха... Да видимо, да видимо... Ау, ал' је црн! Ајде, ајде, извади га опет и покажи ми га, ма, полиција ће да те у'апси!”
Тако су се њих две пола сата драле из петних жила са крова на улицу. А ја нисам могао да спавам. Онда сам отворио врата и рекао им:
- Еј, бре! Што не сиђете и не издркате тим црнцима? Пустите ме да спавам, пичка му материна!
- Ау, ала си ти фин, Педро Хуан, спаваш до поднева! Што не сиђеш ти и ти им не издркаш, буржујчино једна ћелава и усрана?
- Зато што их ви ложите! Ја ћу да опалим курцем обе ако наставите да једете говна! И не зајебавајте више, него се носите у три мајчине!
Још нешто су ми добациле, затим су отишле у своју собу и пустиле неку касету са салсом. Мислим да је била НГ Ла банда или нешто слично. Све је грмело. Изгледало је као да ће оркестар да сруши зграду.
Почела је да ме боли глава. На сву срећу у том моменту нисам имао никакав пиштољ при руци, јер у оваквим случајима проради ми жестоко инстинкт убице. Устао сам, а крв ми је киптела са све мехурићима. Опет сам изашао на кров и отишао да поседим мало на зиду. У том моменту поче и време да се криви. Кариби су такви. Све је плаво и са много сунца, а онда се одједном наоблачи и почну ветар и таласи. И ништа се ту не може. Понекад те снађе циклон ниоткуда и траје неколико сати. И све почисти пред собом.
Дакле, оно је личило на циклон. За мање од пола сата. Вратих се у свој брлог, а убрзо стиже и неки дечак са поруком од Далије, комшинице која је живела испод мене. Обрадовао сам се јер ако циклон однесе цреп и останем без крова над главом, барем нећу бити ту да то видим. И то је нешто. Није исто да те лагано муче или да те одједном шутну у муда и готово.
Сиђох. Далија је била баба с једном ногом у гробу. Али није била свесна тога. Живела је на седмом спрату. Хтела је да јој вежем нека трула врата која нису имала шарке.Врата су водила на срушени балкон на једном зиду пуном пукотина и саког је потпуно отпао гипс. Везах врата како сам могао, али почело је да лије ко из кабла и вода је улазила са свих страна.
- Далија, ако киша овако настави, овај зид ће да нам се сруши.
- Света Богородице пречиста! Ћути, сине!
- Ма могу ја да ћутим, ал' зид ће да се сруши. Молите се мало да ово издржи још неко време.
- Ма, у овој згради живи све сам шљам. Зато и јесте упропаштена и у стању распада.
- Далија, ова зграда је много стара и нико је не поправља. Зато се распада.
- Пустили су да пропадне. Влада је све запустила. Ето, ти сине, ти си путовао по свету, нигде на свету влада не може да се брине баш о свему. Зато се овај кварт претворио у ово што је сада. Када је ово држала газдарица, зграда је била прави бисер. Права уживанција.Плаћала сам деведесет пезоса месечно, али је вредело јер она није допуштала никоме да било шта поправља, ма ни најобичнији вентил за воду. Ништа. Она се бринула о свему. Овде су живели само људи од професије, учитељи и трговци.
- Добро, Далија, али то су била друга времена. Заборавите на њих.
- Али, вратиће се. Не може се довека овако уништавати, а да људи ништа не раде, само седе скрштених руку и примају плату. Гледај. Да ти покажем нешто. Дођи 'вамо.
Одвела ме је у једну собу. Отворила је ормар и извадила неке хаљине и ципеле, ташну. Све ново, тек купљено.
- Шта с тим, Далија?
- Продала сам неки накит и неке украсе од порцелана и купила сам себи ово. Знаш зашто? Зато што ова беда и глад неће вечно трајати. Доћи ће једном и томе крај. Знам да ће доћи и зато треба имати одећу за излазак. За шетњу. Иако не верујем да ћу сад наћи момка. Много сам стара. Али, никад се не зна, јел' да? Никад се не зна...
-Да, Далија, ко зна. Последње што се губи јесте нада.
Још мало смо тако разговарали. Комшије су говориле за њу да је још увек девица. Имала је осамдесет три године, али још увек је веровала да може наћи момка и удати се. Опет ми је причала како је, кад је била млада, ишла у Мајами за Божић, како је тамо, у најбољим радњама, куповала сву своју одећу и обућу. И како је свирала клавир и везла. И њен отац, власник великог винског подрума био јеробустан и веома строг Каталонац који је умро са сто четири године и никада јој није дозволио да има момка јер су сви њени удварачи били сиромашни, а стари је чекао неког с ловом.
Ветар и вода су и даље дивљали. Вратих се горе у своју собу и заспах. Тог јутра, у само свитање, након 14 сати кише и ветра зид се распао и срушио. Бука се чула у много квартова уоколо. Зграда је изгледала солидно, али тај зид је био пун пукотина. Вода га је сасвим омекшала па се срушио. Зграда је сад личила на оне кућице за лутке које немају један зид па се види сав намештај и све у унутрашњости. Изгледало је нестварно. Подигла се права фрка. Ватрогасци су извукли двоје мртвих из рушевина. Али, нас су оставили да и даље тамо живимо. Рекли су да је остатак зграде довољно јак и да нема опасности.
Моја соба је остала нетакнута јер је била на супротној страни зграде у односу на зид који се срушио. Тог поподнева сиђох до Далијиног стана. Била је престрављена. Заједно са оним зидом изгубила је пола своје куће. Само јој је остала кухиња, купатило и једна соба, као и улазна врата са великим предсобљем. Било је веома импресивно јер се поред тих врата налазила провалија и тридесет метара висине до улице. Било је веома чудно. Одједном ме спопаде утисак да сам се обрео у неком ружном сну. Старица није могла да проговори. Оставих је да седи на столици, ужаснуту.
Касније сам заборавио на њу. Наставих са својим тупавим животом. Након месец дана рекоше ми да је стара умрла. Друга старица која је живела преко пута ње ми рече: "Далија се буквално убила. Од када се зид срушио, ништа није јела и само је седела у оном тамо ћошку. Полако је умирала на оној столици и није се мрдала одатле, ма ни чашу воде да узме. Покушала сам да јој помогнем два или три пута, али ме је увек избацивала из куће и говорила ми да се не мешам у њен живот."
Нисам томе придао много важности. Камо лепе среће да ја дочекам осамдесет три године и да имам још увек неки сан, па макар он био и тако будаласт као што је могућност да нађем девојку и да се оженим, и да мислим како је љубав могућа и како ће беда и глад проћи.
