Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
06.53 ч. 18.04.2024. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Штампај  
Аутор Тема: Педро Хуан Гутијерез: Прљава хаванска трилогија  (Прочитано 3744 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
Madiuxa
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 7.477


« у: 11.08 ч. 04.11.2007. »

Педро Хуан Гутијерез: Прљава хаванска трилогија. Усидрен на ничијој земљи

По повратку из Малаге, постао сам много промискуитетан. У Малаги ми је срце скоро било уништено, али нећу да причам о томе. Још увек не могу. Док не прође неколико година, не могу да причам о ономе шта ми се десило у Малаги. Једино што могу да кажем јесте да су снови једно велико срање. Требало би да ишчупамо из себе снове, да се спустимо са две ноге на земљу и да кажемо: “Јебем му матер, сад може! Сад сам се просто слепио са земљом! Сад могу да ударе ветрови и олује!” То је једини начин да се стигне до краја пута са минималним бројем кварова и без много цурења, или барем са само мало штрокаве воде у каљужи.

Дакле, постао сам много промискуитетан, пио сам много рума и мало спавао. Међутим, ти периоди промискуитетности ми, заправо, не доносе ништа добро и оно што је требало да урадим јесте да се коначно спустим на земљу и да одгурнем у страну нежност и потребу за неким кога бих волео и слично. Не. Постајао сам све тврђи, стварао сам себи оклоп и знао сам да ме у Рију чека једна жена, и у Буенос Ајресу друга, плус мулаткиње и црнкиње Хаване. Све у свему, много сам побркао ствари са свим тим женама након оног ударца који сам добио на Медитерану.

У подне сам се мало излежавао у кревету, али моја соба се налази на осмом спрату. Кров с погледом на море. Има још соба. Људи као ја. Или још сиромашнијих, и полуписмених. Добро, то ми је што ми је. Онда два девојчета излазе на кров и почињу да добацују неким црнцима који су пролазили Малеконом: “'Ај', покажи ми га, 'ајде, ма ти немаш ништа! Ма тај твој је срање! Ха, ха, ха, ха... Да видимо, да видимо... Ау, ал' је црн! Ајде, ајде, извади га опет и покажи ми га, ма, полиција ће да те у'апси!”

Тако су се њих две пола сата драле из петних жила са крова на улицу. А ја нисам могао да спавам. Онда сам отворио врата и рекао им:

- Еј, бре! Што не сиђете и не издркате тим црнцима? Пустите ме да спавам, пичка му материна!

- Ау, ала си ти фин, Педро Хуан, спаваш до поднева! Што не сиђеш ти и ти им не издркаш, буржујчино једна ћелава и усрана?

- Зато што их ви ложите! Ја ћу да опалим курцем обе ако наставите да једете говна! И не зајебавајте више, него се носите у три мајчине!

Још нешто су ми добациле, затим су отишле у своју собу и пустиле неку касету са салсом. Мислим да је била НГ Ла банда или нешто слично. Све је грмело. Изгледало је као да ће оркестар да сруши зграду.

Почела је да ме боли глава. На сву срећу у том моменту нисам имао никакав пиштољ при руци, јер у оваквим случајима проради ми жестоко инстинкт убице. Устао сам, а крв ми је киптела са све мехурићима. Опет сам изашао на кров и отишао да поседим мало на зиду. У том моменту поче и време да се криви. Кариби су такви. Све је плаво и са много сунца, а онда се одједном наоблачи и почну ветар и таласи. И ништа се ту не може. Понекад те снађе циклон ниоткуда и траје неколико сати. И све почисти пред собом.

Дакле, оно је личило на циклон. За мање од пола сата. Вратих се у свој брлог, а убрзо стиже и неки дечак са поруком од Далије, комшинице која је живела испод мене. Обрадовао сам се јер ако циклон однесе цреп и останем без крова над главом, барем нећу бити ту да то видим. И то је нешто. Није исто да те лагано муче или да те одједном шутну у муда и готово.

Сиђох. Далија је била баба с једном ногом у гробу. Али није била свесна тога. Живела је на седмом спрату. Хтела је да јој вежем нека трула врата која нису имала шарке.Врата су водила на срушени балкон на једном зиду пуном пукотина и саког је потпуно отпао гипс. Везах врата како сам могао, али почело је да лије ко из кабла и вода је улазила са свих страна.

- Далија, ако киша овако настави, овај зид ће да нам се сруши.

- Света Богородице пречиста! Ћути, сине!

- Ма могу ја да ћутим, ал' зид ће да се сруши. Молите се мало да ово издржи још неко време.

- Ма, у овој згради живи све сам шљам. Зато и јесте упропаштена и у стању распада.

- Далија, ова зграда је много стара и нико је не поправља. Зато се распада.

- Пустили су да пропадне. Влада је све запустила. Ето, ти сине, ти си путовао по свету, нигде на свету влада не може да се брине баш о свему. Зато се овај кварт претворио у ово што је сада. Када је ово држала газдарица, зграда је била прави бисер. Права уживанција.Плаћала сам деведесет пезоса месечно, али је вредело јер она није допуштала никоме да било шта поправља, ма ни најобичнији вентил за воду. Ништа. Она се бринула о свему. Овде су живели само људи од професије, учитељи и трговци.

- Добро, Далија, али то су била друга времена. Заборавите на њих.

- Али, вратиће се. Не може се довека овако уништавати, а да људи ништа не раде, само седе скрштених руку и примају плату. Гледај. Да ти покажем нешто. Дођи 'вамо.

Одвела ме је у једну собу. Отворила је ормар и извадила неке хаљине и ципеле, ташну. Све ново, тек купљено.

- Шта с тим, Далија?

- Продала сам неки накит и неке украсе од порцелана и купила сам себи ово. Знаш зашто? Зато што ова беда и глад неће вечно трајати. Доћи ће једном и томе крај. Знам да ће доћи и зато треба имати одећу за излазак. За шетњу. Иако не верујем да ћу сад наћи момка. Много сам стара. Али, никад се не зна, јел' да? Никад се не зна...

-Да, Далија, ко зна. Последње што се губи јесте нада.

Још мало смо тако разговарали. Комшије су говориле за њу да је још увек девица. Имала је осамдесет три године, али још увек је веровала да може наћи момка и удати се. Опет ми је причала како је, кад је била млада, ишла у Мајами за Божић, како је тамо, у најбољим радњама, куповала сву своју одећу и обућу. И како је свирала клавир и везла. И њен отац, власник великог винског подрума био јеробустан и веома строг Каталонац који је умро са сто четири године и никада јој није дозволио да има момка јер су сви њени удварачи били сиромашни, а стари је чекао неког с ловом.

Ветар и вода су и даље дивљали. Вратих се горе у своју собу и заспах. Тог јутра, у само свитање, након 14 сати кише и ветра зид се распао и срушио. Бука се чула у много квартова уоколо. Зграда је изгледала солидно, али тај зид је био пун пукотина. Вода га је сасвим омекшала па се срушио. Зграда је сад личила на оне кућице за лутке које немају један зид па се види сав намештај и све у унутрашњости. Изгледало је нестварно. Подигла се права фрка. Ватрогасци су извукли двоје мртвих из рушевина. Али, нас су оставили да и даље тамо живимо. Рекли су да је остатак зграде довољно јак и да нема опасности.

Моја соба је остала нетакнута јер је била на супротној страни зграде у односу на зид који се срушио. Тог поподнева сиђох до Далијиног стана. Била је престрављена. Заједно са оним зидом изгубила је пола своје куће. Само јој је остала кухиња, купатило и једна соба, као и улазна врата са великим предсобљем. Било је веома импресивно јер се поред тих врата налазила провалија и тридесет метара висине до улице. Било је веома чудно. Одједном ме спопаде утисак да сам се обрео у неком ружном сну. Старица није могла да проговори. Оставих је да седи на столици, ужаснуту.

Касније сам заборавио на њу. Наставих са својим тупавим животом. Након месец дана рекоше ми да је стара умрла. Друга старица која је живела преко пута ње ми рече: "Далија се буквално убила. Од када се зид срушио, ништа није јела и само је седела у оном тамо ћошку. Полако је умирала на оној столици и није се мрдала одатле, ма ни чашу воде да узме. Покушала сам да јој помогнем два или три пута, али ме је увек избацивала из куће и говорила ми да се не мешам у њен живот."

Нисам томе придао много важности. Камо лепе среће да ја дочекам осамдесет три године и да имам још увек неки сан, па макар он био и тако будаласт као што је могућност да нађем девојку и да се оженим, и да мислим како је љубав могућа и како ће беда и глад проћи.




« Задњи пут промењено: 18.28 ч. 07.11.2007. од Дарко Новаковић » Сачувана
Madiuxa
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 7.477


« Одговор #1 у: 16.26 ч. 07.11.2007. »

Педро Хуан Гутијерез је кубански новинар и писац, рођен 1950. године у месту Матанзас, на Куби.

Почетком шездесетих, Педров отац је банкротирао и изгубио фабрику сладоледа коју је имао и цела породица је преко ноћи остала без ичега - револуционарна влада је све национализовала, без икакве надокнаде. Морали су опет почети из почетка. Земља је ушла у кризи и глад је из дана у дан била све присутнија и јача, међутим, Педрови родитељи су ипак одлучили да остану.

Септембра 1966. године отишао је на служење војног рока који се завршио децембра 1970. У војсци је ојачао постао мишићав и стекао одличну физичку форму, али и убеђење да је свет пун скотова који ничу као печурке. С друге стране, у његов досије доспео је тајни извештај у којем је Гутијерез описан као одличан радник и студент, али конфликтиван, самодовољан, недисциплинован и са проблематичним понашањем према претпостављенима, због чега није могао да има приступ руководећим местима.

Педро као новинар

До своје 25 године, Педро је био земљорадник, зидар, војник, професор техничког цртежа, синдикални вођа, спикер, новинар и глумац на радију, и др. Године 1978. дипломирао је новинарство на Универзитету у Хавани, захваљујући специјалном курсу за раднике. Ишао је на часове само средом, а осталим данима је сам учио.

Радио је као новинар на радију, телевизији и новинској агенцији, као и у недељном часопису Боемија.

Осамдесетих година је радио неколико истраживања у различитим затворима, као и у бразилским фавелама, на граници између САД и Мексика и на југу Шпаније. Резултат тих истраживања су бројне репортаже од којих су неке добила националне награде за новинарство. Током тих година такође је посетио и Совјетски Савез, Источну Немачку, Мексико, Бразил и друге земље. Године 1987. објавио је књигу о астронаутици: Живети у свемиру. Тада је почео да пише и Меланхолију лавова, књигу коју је писао скоро 13 година и која је на неки начин написана у част Кафки и Кортасару, двојици писаца које сматра својим култом.

Педро Хуан писац

Са 18 година, док је служио војни рок, секао шећерну трску, радио са експлозивима и боксовао, Педро Хуан Гутијерез је схватио да је књижевност привилеговано уточиште у свету који је глуп и суров до апсурдних крајности.

"Једино што желим да будем јесте писац", понављао је у себи много пута, све док му се та реченица није неизбрисиво урезала у памћење. "Хоћу да пишем тако природно да не личи на књижевност". Можда се баш због тога никад није дружио са писцима нити студирао књижевност.

Није хтео да се зарази туђим идејама. "Морам да променим много жена, да много путујем и да упознам најразличитије људе." Новинарство му је доста помогло у овом последњем.

Са стрпљењем и дисциплином научио је да пише. Било је то право напипавање кроз мрак. Није познавао пут, није знао шта у ствари тражи и куда у ствари иде. Из дна душе је презирао интелектуалце који су објавили четири песме и већ се сматрали боговима и ишли около и на сва звона објављивали да су они песници. "Кловнови!" мислио је у себи. Због тога никад није тражио помоћ ни од кога. Напротив, писао је песме и приче, дотеривао их до изнемоглости и потом их сакривао. У својој кући чува гомиле необјављених песама и прича као и два романа. Понекад их погледа, поново прочита и насмеје се самом себи, схватајући да му је требало скоро 30 година да научи да пише.

Циклус Центар Хавана

Октобра 1998. године издавачка кућа Анаграма из Барселоне објавила је Прљаву хаванску трилогију која је одмах доживела успех како код критике, тако и код публике. Дана 11. јануара 1999. године, без икаквог објашњења, часопис Боемија је дао отказ Педру Хуану Гутијерезу.

Тако се завршила етапа новинарства од 26 година у Гутијерезовом животу. Када га је видео забринутог, један пријатељ му је рекао: "Разведри се. То је заправо добро. Сада ћеш имати времена да се посветиш само писању."

Тако је и урадио. Између 1998. и 2003, Педро Хуан је објавио пет књига циклуса Центро Хавана, написао је три књиге поезије и један полицијски роман. Два његова романа добила су признања: Тропска животиња је добио шпанску награду Алфонсо Гарсија-Рамос за роман 2000. године, а Пасје месо је добио италијанску награду Наратива суд дел мондо 2003.



« Задњи пут промењено: 17.06 ч. 07.11.2007. од Brunichild » Сачувана
Madiuxa
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:

Име и презиме:

Струка:
Поруке: 7.477


« Одговор #2 у: 14.53 ч. 09.12.2007. »

Педро Хуан Гутијерез: Прљава хаванска трилогија. У потрази за унутрашњим миром

Још увек у мом животу није постојала добра комбинација људи и самоће. Хоћу да кажем, и даље сам био неуравнотежен и превише усамљен.

Опорављао сам се полако. Међутим, много ми је тешко ишло. Педрохоану је такође било тешко да живи сам са мном. Свађали смо се, много смо се качили. У последњој свађи, ја, да га не бих ударио, усредсредих сву своју потиснуту агресивност на своје наочаре за вид: лепо сам их скинуо и здробио једном руком. Још увек ми није јасно како се нисам исекао на сломљено стакло. Резултат тога биле су дуготрајне главобоље и осећај ошамућености. У то време на Куби није могао да се нађе ни шраф за оквире. На крају сам успео да набавим друге наочаре. Тад сам обећао сам себи да ћу се помирити сам са собом и да ћу се смирити."Педро, можеш или да се мрзиш или да се волиш. То је битно да решиш, а већ ћеш успут полако решавати и свој приватни мали рат са остатком света."

На томе сам радио. Помагала ми је Америка, много добра врачара из Маријанаоа, куда сам се упутио на бициклу. Хтела је да ми баје над главом па сам јој носио ствари потребне за ритуал: водени кокоси, бело цвеће, рум, јаја, пчелињи мед, свеће и неке траве. На повратку морао сам да пређем реку Алмендарес, а одатле су полазили очајници ка Мајамију. Вукли су крхке сплавове направљене од гума, дасака и конопаца и бацали су се у море с толиком одушевљеношћу као да су ишли на излет. Било је лето '94. У мојој земљи тада је већ четири године владала велика глад и лудница, а Хавана је највише трпела. Један пријатељ ми је имао обичај да каже: " Педро Хуан, овде можеш да живиш само ако си луд, пијан или успаван." Они мало паметнији долазили су и говорили им разумне ствари. А ови: "Ја само хоћу да побегнем из овог срања. Тамо се живи добро." Прави очајници. Можда су били храбри. А можда незналице. Не знам. Чини ми се да храброст и незнање иду руку под руку.

Провео сам тамо неко време радознало гледајући шта људи раде. Чак је један полицајац био тамо и помагао им да што боље увежу сплав, говорећи им: "Овако ће бити јачи. Ваљда ћете успети да стигнете..." Никад нисам разумео у политику. Током више од тридесет година прогонили су и затварали оне који су покушали да побегну на сплаву у Сједињене Државе, а они који су успевали да ескивирају ајкуле, таласе и струје у заливу били су хероји дана у Мајамију. Онда су одједном политичари обе земље одлучили да испретумбају ствари према сопственим потребама. И још увек има људи који се ишчуђавају апсурду, апстрактној уметности и надреализму! Довољно је живети и мало погледати око себе. Зар не?

Кад сам се уморио од посматрања, узех свој бицикл и вратих се кући. Лагано. Волим да возим бицикл по Малекону. На пола пута упутих се у Педрохоанову средњу школу. Као да сам нешто предосећао. Но, добро. Само сам помислио: "Педрохоан је блесав и требало би да свратим и извидим ситуацију." Само то. Нисам имао никакав други предосећај, али чим сам прекорачио праг школе, двојица дечака повикаше:"Педрохоан је испао из аутобуса и одвели су га у болницу!"

Морао сам да се контролишем. Замало да се онесвестим. Рекође ми у коју болницу су га одвезли те отрчах ко стрела. Била је то најгора болница у Хавани. Најпрљавија и најзапуштенија. Дечак и професор су тамо већ провели два сата и још увек их нико није прегледао. Сломио је зглоб. Висио је на вратима препуног аутобуса. Руке су почеле да му клизе. Знао је да може да падне на асфалт и да се убије. Рекао је неком лику који је био поред њега: "Еј, ухвати ме, пашћу!" Али скотина му рече: "Па падни, шта се то мене тиче!", И тако је испао на улицу преврћући се из аутобуса који је ишао шездесет на сат. Право је чудо да је остао жив. Дакле, покренух се. Потражих два лекара ортопеда, и замолих их да прегледају мог сина.

На крају су му снимили руку. Ставили су  зглоб и део надлактице у гипс, те се вратисмо кући, али је и даље било отечено и много га је болело. Изгледало ми је као да га нису добро угипсали. Штедели су на гипсу. Следећег дана смо морали да одемо у другу болницу и да поновимо покушај да га излечимо. Дао сам му аспирин па је поподне мало одспавао. Кад се све смирило, изашао сам на кров поред мора. Да пушим и пијем кафу. Био сам исцрпљен. Моја потрага за равнотежом стално је губила равнотежу. Ја сам само желео мало унутрашњег мира. Хтео сам да мало читам Zen. A way of Life. Али, џаба. Читао сам али ми ништа није остајало у глави. Негде набасах на Педрохоанову свеску с белешкама. У последње време читао је много књига одједном. Свеска је била препуна издвојених цитата из, претпостављам, свих оних књига Хермана Хесеа, Гарсије Маркеса, Грејс Пејли, Сент Егзиперија, Буковског и Тора Хејердала. Добра мешавина. Уз ту комбинацију и рок, један дечак од петнаест година се никад неће досађивати и живеће на вечним мукама. Што је добро. По мени. Битно је да се не досађује.

Онда ме је позвала Марија. Списатељица која пише чудне приче и сматра ме својим личним речником па воли да ме консултује у вези са свим својим семантичким силовањима која, на крају утврђују поетску атмосферу њеног приповедања. Мало смо разговарали те јој рекох: "Не обраћај пажњу на професоре књижевности, ни граматичаре, критичаре и теоретичаре. Могу да ти ненесу много штете. Слушај само себе. Потрајаће, али то је најбоље... Заправо, не ради се о томе да ли је боље или лошије. Једноставно, други начин не постоји." "А ако ме посаветује неки писац?" сумњичаво ме упита. "Добро, слушај га, али не много. Немој никог претерано да слушаш."

После се не сећам ничега. Моја жена - скоро да је већ била моја бивша жена - налазила се у Њујорку, скоро без новца, али срећна и у потрази за добром галеријом за своје скулптуре, док сам ја седео у Хавани сав утучен и оптуживао све и свакога. Мислим да сам се свих тих година много самосажаљевао  и избегавао се. То је било оно најгоре: бежао сам од самог себе. Од сопственог друштва. Да поразговарам сам са собом. А вероватно ми је много штете нанела и она упорна потрага за унутрашњим миром. Да ми је знати ко ли ми је ту идеју утувио у главу? Само имбецил може живети са унутрашњим миром. Јел' тако?


Сачувана
Тагови:
Странице: [1]
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!