Miroslav Mladenovic nasta
члан
 Ван мреже
Организација: Osnovna skola
Име и презиме: Miroslav Mladenovic
Поруке: 57
|
 |
« у: 17.12 ч. 11.11.2007. » |
|
PESME I IGRE LAZARICA IZ VLASOTINAČKOG KRAJA
Znalo se od pamtiveka: svakog proleća, obično tokom aprila, kada se pojavi maslačak, ozeleni zdravac, razgoropadi se dren i pojave pupoljci vrbe-dvadana o Lazarevoj suboti, od ranoj jutra do večeri, traje lazarički obred-pesme i igra okićenih seoskih devojaka: Lazarica. Povorka lazarica sačinjava šest devojaka: na čelu dva „lazara“-a za njima dve „prednjice“ i na kraju dve „zadnjice“(šetači). Lazarice po selima počinju da idu u petak ujutru, pre sunčevog izlaska. Grupa konači i priprema se u kući Lazarevoj. Pred jutarnji polazak, devojke Lazarice oblače starinsku nošnju: dugu vezanu košulju, starinsku suknju zvanu „vuta“(okolina Crne Trave i Surdulice)-a u brdsko planinskom delu vlasotinačkog kraja takozvanu „vutaru-zelenku“ izatkana na razboju, šareni vuneni pojas, jelek, vunene čarape, opanke(šumadinski ili svinjski-pleteni od štavene svinjske kože i to ručno), a na glavi vezanu crvenu „resavu šamiju“(a nošena je i žućkaste boje-zatvorene boje sa šarama). „Muški“ lazari umesto vute(vutare) nose „pervaz“, a umesto šamije nose šešire, ispletene od pšenične slame i okićene obojenim kokošijem perjem. Preko leđa ogrnu žutu maramu Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama a oko vrata nose ogrlice od manistri i od srebrnih novaca. Na jelecima i na pojasu nose „kitke“ od manistri u obliku krugova i trouglova a preko ramena i u ruci nose ćosteke.
Iz kuće kuće lazareve majke polazi se rano, pre svitanja. Ide se u povorci, ćuteći-prilazi se najbližem izvoru vode oko koga se povorka raspoređuje u polukrug. Najpre jutarnje umivanje, a potom pesma izvoru vode:
„Dobro jutro, stud’na vodo
Puče zvezda na nebo
toj ne beše zvezdica
toj mi lazar na vodu.“
Putevi, zatim obično vode poljem ili šumom. prolazeći šumom, lazarice usput pevaju šumi-od koje pesmom traže da oblista i raširi grane. Kad prolaze poljem, lazarice uz okretne igre , šalu i pesmu trče i poskakuju-što tako to dobija vid razuzdanosti i orgijazma što treba da utiče na buđenje prirode i plodnosti.
Na putu do domaćinove kuće hoda se po opisanom hijerarhiskom poretku. Mlađe lazarice izvode šetalačke igre praćene pesmom prednjica:
„Igraj, šetaj, naš lazare,
naigraj se, našetaj se,
nanosaj se muška ruba,
muška ruba, mor dolamče,
mor dolamče, visok kapče“.
Pred kuću domaćina dolazi se sa pesmom:
“Dobro jutro, ravni dvorovi
Što su ravni i široki,
što su rano izmeteni,
što su lepo ogradeni.
da Bog dobro, bre, lazari“!
Domaćica, potom, otvara kućna vrata i s praga kuće rasejava pšenicu. Lazarice odgovaraju pesmom:
„Rodilo se, porodilo,
tegom zemlju natežalo:
od dva klasta-šinik žita,
od dva grozda-vedro vina;
na volovi dodijalo,
na orači dosadilo,
i ambari nadvisilo“.
Zatim se, uz igru, peva po zahtevu domaćice, ali uvek, najpre novorođenoj deci, potom domaćinu kuće i redom, ostalim članovima kućnog domaćinstva. posle završene igre i pesme, najstariji lazar „celiva“ ruku domaćici u znak otpozdrava i zahvalnosti za primljen poklon-„želežno parče“ (metalni novac simbolične vrednosti). pri odlasku iz domaćinovog dvorišta sledi pesma:
„Ostan’ s Bogom, ravni dvori!
Ajd’ s zdravlje, bre lazari!“
Na putu do prve komšijine kuće obično se pevaČ
“Iznikla mi perunika,
među trle i košare;
među trle ovčarove
i košare Stojanove“.
Ukoliko put do naredne kuće vodi preko njiva, livada, potoka, šuma, sledi pesma-trava raste, njivi da plodno rodi i „lisnoj“ gori da se razvija:
„Dig’ se, dig’ se, lisna goro!
Dosta beše crna, tamna,
ajde, veće, razvij se!
Širi grane na široko,
puštaj lastar na visoko,
da prominev lazarice
da pronesev muška ruba,
muška ruba, mor dolamče,
mor dolamče, visok’ kapče“.
Ili:
„Sitan kamen do kamena,
zelen zdravac do kolena.
Pratiše me da ga berem,
na d’n na noć po pečica,
za nedelju cela čoba“.
Ako je kraj puta kruška, jabuka ili neko drugo „rodno“ drvo, čuće se pesma:
„Ovoj drvo rodno,
od roda se salomilo...“
April je mesec, prolećnog oranja i orača je na sve strane. Dakako, ne sme da se zaboravi ni orač, a ni „njivica bogatnica“:
„Orač ore ravno polje,
volovi mu dva jelena,
ralo mu je čudno drvo,
a jer’m mu od trstiku““.
Ako je njiva uzorana i žito posejano:
„Rodilo se prerodilo,
tegom zemlju natežalo“.
A, ako je njiva još neuzorana:
„Oj, njivice, bogatnice
ni orana, ni kopana.
Što ne orev ergenite,
što ne kopav devojkite?“
Livadi kraj puta, poruka pesmom:
„Livadice, zelenice,
ni metena ni trebena.
Što ne metev deevojkete,
što ne treebev ergenite?“
Tu je i nezaobilazni ovčar kraj stada „od iljada“. Mlad je ovčar, stado brojno i puno jaganjaca. Pa, kako bez pesme:
“Zablejaše, zagrmeše
do tri stada bele belke...“
Prilazi se opet domaćinovij kući. Ali u toj kući je „devojče“ stasalo za udaju. neko ga tajno voli i samo što ga nije zaprosio. Golub li je, „ergenče“ li je, tek-neprestano gučeČ
“Golub guče na jabuče!
Pitajte ga zašto guče:
da li guče za jabuče,
ili guče za devojče,
za devojče seljanče.“
Ali, to nije bilo koje devojče-to je „t’nko Stanče“. E bašza njim, htelo se to ili ne-mora da se „pukne“:
„Mori, Stano, t’nka Stano,
što si t’nka i visoka,
što si bela i crvena,
ćemerite popucaše,
ergenite popucaše.“
Ali, ako je u toj kući „ludo neženeno“, raspasano i raspojasano, valja ga opomenuti da je vreme za „namignuvanje“:
„Sedi ludi nasred drumje,
basred drumje, na razdrumje.
U ruke mu čaša vina;
na braća si nazdravuje,
na devojke namiguje.“
A tamo, gde je t’nko Stanče već od onogproleća „bir nevesta“, a „ludo mlado“ nije više ni „ludo“, a ni tako mlado već „Gruja delija“, onda je tu i „milo ćere“ ili „milo sine“, pa, pred tom kućom, pre svih drugih, čuće se ova pesma:
„Rascveta se karaviljče;
toj ne bilo karaviljče,
već na majku milo sine.“
I tako redom-kraj svake kuće, dvora, preko polja, njiva i potoka. da sve4 buja, da sve rodi i plodi. da žita bude, trave, šume, dece, jaganjaca. da se ženi i udaje mlado i neženjeno. da zdravlja i sreće bude. U svakom domu.
Pa kad su sve želje iskazane i sve pesme ispevane, dođe i vreme rastanka uz pesmu i igru lazarica –u parilskoj noći pod mesečinom, sočnom i verdrom devojačkom pesmom:
„Što je jasno, što je krasno!
Što su konji za igranje,
što su mome za vodenje.
Ne večeraj, domaćine!
Još je rano za večeru,
Još lazati nisu prošli.
Igraj, šetaj, naš lazare,
naigraj se, našetaj se!“
REFERENCE: „LAZARICE“ ZAPISI IZ SURDULICE U PČINJI TOMISLAVA MILKOVIĆA, BEOGRAD, 1997.godine
/nastavak/
Zapisi o lazaricama u Gornjem Povlasinju:
-Selo Svođe: Baba Ljuba Anđelković (rodom iz Aleksina) priča-Bila sam devet godina u lazaricama, a devojka sam iz sela Aleksine, a udata u selo Svođe. Imam 85. godina. Išla sam u lazarice od svoje 17 do 25 godina. Deda Milivoje Anđelković je bio 5 godina „Vođa“ lazarica i to od 1915 do 1925 godine, a vođa ih je branio od pseta i od napada sa strane. Njih 6 devojke su pevale, a vođa je skupljao bakšiš: 2-3 jaja za jednu pesmu, po jedan groš za pesmu. Sa lazaricama deda Milivoje išao u: Svođe., Aleksine, Mezgraju, malo i Veliko Bonjince. Lazarice su pevale od lazarički petak do raspeti petak-u aprilu mesecu (jedna nedelja) -a kraljice (trojnička nedelja) od Spasovdan do trojicu-juna meseca. Deda Milivoje je vodio i Kraljice. Lazarice se predhodno skupe kod vođu i uče pesmicu da pevaju, a pojanje je brzo. Nosile su ogrlicu-zlatnu.
Лазарице (Svodja i okolnih sela)
У времену од Лазаричког петка до Распетог петка (недеља дана), група од 6-7 девојака - некада и 5 девојака - ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом улазиле у авлију. Вођа први напред улази, а у дворишту их дочекује домаћица са одобрењем за песму. Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену вођа групе са домаћином пије ракију. Вођа је скупљао бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом у току лета враћала услуга у жетви или окопавању кромпира. Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора где је девојкама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача. Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после Другог светског рата када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицима, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.
Свођанске лазарице су ишле по селима: Свође, Алексине, Мезграја, Мало и Велико Боњинце. Девојке су као лазарице су певале од Лазарачког петка до Распетог петка (једна недеља), а као краљице (током тројничке недеље) од Спасовдана до Тројице – у месецу јун.
Лазаричка ношња: на глави самија, опасане вутаром (памучна), са јелечићима од памука: има са дуплом алаџом. По казивањима старијих људи, лазарице су биле и у времену око 1897. године. Окитене златним огрлицама, лазарице су запевале кад су ulazile у двориште (авлију), док је вођа добиjaо кафу и ракију.
“Ова кућа богата
са деца мушка
са 200 овце сас јагањци
са 20 козе и јарићи”
(по две и две певају, а две шетају)
“Ова кућа богата
1000 оваца са шарени јагањци
орач оре равно поље
два волова два ергена”.
По Милунки Анђелковић(68.god.), која је била у лазарицама од 1925. до 1934. године, певале су се и следеће песме:
За ловце се певало:
“Мори млада буковице
куде ти је млади бујко
млади бујко у совиље
у совиље код терзије
да ми кроји антерије
и подл’ги бојелеци
нела’з, нела’з бујковице
кад је Бујко у совију
сто ће пушка на чивију”.
За младе невесте и момке се певало:
“Два се млади огледују
у шарено огледало
чије лице поубаво
дал момачко ил невестињино
момачко лице поубаво
невеста се наљутила
па се дигне у Београд
да јој купи бел помад
да лице избарабе
да се невеста
више нељути.”
Мушкој деци се певало:
“Изникал струк гороцвет
у мајкини равни двори
није мајке струк гороцвет
него је мајке мили синко
мајка му приђе
дал да га пољуби
дал да га пробуди
несвидело јој се да да га пробуди
већ га само пољуби”.
Njihova nošnja je bila: na glavi šamija, opasane vutarom(pamučnom), sa elečićima od pamuka(ima sa duplom aladžom i prostom aladžom). lazarice su bile i za vreme 1897. godine, kad je bio deda Milivoje Anđelković rođen-pričali mu stariji ljudi.
Vođa je vodio 6 -7 devojaka u lazarice,a na Veligden(Uskrs) mu se nosi kolač, a on plati kolo te mi igramo u kolo, aleti mu žnjemo njive, a on sprema doma ručak-kaže baba Milunka Anđelković iz Svođa.
Zapis 1976. godine selo Svođe
Kazivači:Milivoje Anđelković (80.g), LJuba Anđelković(85.g), Milunka Anđelković(68.g)
Selo Dejan(Donji Dejan i Gornji Dejan):-Baba Milunka(rođena 1925.g) iz Baru(Čukar)-Donji Dejan, udata iz Đorđibžne (Gornji Dejan)-dok je čuvala ovce, ispričala nam je kko je išla u lazarice. -U lazarice smo pojale: na ovce, na ljudi, na goveda, na momčetija, na kuću, na devojke, na mladoženju, na vojnika. Nosile smo vutare-vunene i od pamuk, kombizon beli od platno, vutarke su bile u crnočbelo, a preko se nosila rekla ( u vidu košuljice-današnja bluza) a preko kostim(džemper) prten ili od vune. košulje su nam bile dugačke sve do kolena, čarape vunene, opanci svinjski-a kasnije pirotski. U lazarice smo išle 6 devojaka:Ruža iz Dejan (živi u Vlasotince), Stankova ćerka verica iz Suknarevo, Zagorka Vukadinova (u Boljare), Stamenka Stojanova sestra iz Dulan-G.Dejan(u Boljare), Milunka iz Đorđine-Velikina ćerka(u Baru-Donji Dejan)-a šeste se baba Milunka ne seća. Nisu imale vođu grupe. kaže da su odbornici u selo određivali u prvi rat-a posle toga je samo jedena grupa iz sela išla u lazarice.- Kad smo i išle za vreme okupacije(Drugi svetski rat:1941-1945.g) bugara, čim ih vidimo-mi begamo, pa ni nedavaju da pojemo-kazala je baba Milunka. Išle su u okolna sela te su pevale lazaričke pesme. Baba Milunka kaže da su i u selo Donji Dejan i selo Kruševicu, kao i u mahalu Predanča(selo Gornji Dejan) postojale lazarice-pojala je i tvoja majka Marica, na kraju priče o lazaricama rekala nam je baba milunka i viče nije mogla da priča zbog čuvanja stoke.
„PROBLEJALA BELA BECA
problejala Bela Beca,
među struke ovčareve.
Što mi blejiš Bela Beco?
dal si gladna, el si žedna,
el po tolko nekrmena?
Misam gladna, nisam žedna,
ni po tolko nekrmena,
no si blajem za ovčara.
dokle beše mlad, neženjet
on me pase pored reke.
kad se mladi oženio,
on me pase pored sela.
pa me poji na jezera,
kude guske vodu piju,
a neveste lice miju.“
Zapis 1978.godine
-Mahala Predanča( selo Gornji Dejan):-Marica (devojačko Stojanović-Predanča, rođena 1925.godine) Mladenović je između dva svetska rata bila u lazaricama. Bile su šest devojke iz sela: Marica Ljubina(udata u Predanču), Rada Pejkina(udata u Predanču), Nikolka(u G.Dejan) Milanova, Perka( u Javorje) Miloradova i još dve iz susednog sela su bile povremene, a vođa im je bio Milorad Đorđević iz Predanču. kao lazarice su mahom pevale po selima crnotravskog kraja: Bistricu, Kozilo, Nlačište, Dobro Polje, Ruplje.-Marica kaže da su Miloradu kao vođi morale da okopavaju leti krompir, što ih je vodio u lazarice. U lazaricama su im davali za pevanje: jaja, novac i mnoge stvari-žto su sve delili sa vođom i devojkama koje su činile grupu-lazarice.
„DVA SE MLADI OGLEĐUJU
Dva se mladi ogleđuju,
u šareno ogledalo,
čije lice pojubavo.
Nevestica se rasrdila, a on njojzi odgovara:
„ćuti, ćuti nevestice,
ću da idem u Soviju
da ti kupim bembeliju.
da izbeliš lice tvoje,
pa da bude kao moje.
x
ORAČ ORE RAVNO POLJE
Orač ore ravno polje.
volovi mu dva jelena,
dva ergena.
ralo mu je čudno drvo dovinovo,
a prut mu je struk bosiljak.
Brana mu je sitno mreže,
da zamreže ravno polje,
Pa se žit prerodilo,
ambari je prelivalo.
da je gazde domilelo.“
Zapis 1978.g
-Selo Kruševica:- U selo Kruševica su bile lazarice i kraljice. baba Julka Lepojević(rođena 1900.godine) je pričala da je bila u lazaricama i da su bile lazarice, joškada je bila dete.Takođe i Olga (devojačko Stoiljković iz Kruševicu-udata u Kruševicu) Lepojević (rođena 1923.godine) je bila i u kraljicama i u lazaricama između dva svetska rata, pa o tome sa ostalim njenim drugaricama su u selima kruševica-direkno ili preko svojih ucenika načinjeni zapisi pesama koje su pevane u lazaricama i kraljicama u ovome kraju.
„Z A ĐACI
Oj ubava mala moma
učitelj mi selo minu
traži đaci za učenje
vosok čardak za sedenje
oj đače samouče
samo uči, samo piše
učitelja ne pituje,
učitelj mu ne kazuje.
x
ZA VOJNICI
Oj ubava mala momo
sviri trubu na granicu,
zbirajte se svi vojnici
da gledamo da zgledamo
čija vojska najgolema
dal pešačka, il konjačka,
konjačka je nakgolema
i ona je pobedila.“
Zapis 1980. godine selo Kruševica
Detetu:
PESMA ZA MUŠKO DETE
Iznikal mi struk gorocvet
u majkini ravni dvori
nije majke struk gorocvet
nego je majke mili sinko
majka priđe pa pogleda
dal da ga poljubi
dal da ga probudi
nesvidelo joj se da ga budi
već ga samo poljubi. Kazivač: Milunka Anđelković 68.g(pevala od 1925-1934.g) Zabeležio Miroslav mladenović
LAZARICE-DEČACIMA
Golubence vodu pilo
kude pilo tuj zaspalo
zatekla ga mala moma
tekla doma te kazala
lele male, mila male
kakvo čudo vido
golubence vodu pilo
kude pilo tuj zaspalo.
Kazivač: Mileva Stepanović(devojka iz Pržonje-66.godina) Zapis iz sela Pržonje
Zabeležio Miroslav Mladenović
DETETU :
(Iznikl mi struk bosiljak-lirtske pesme , izdavač list „Vlasina“ Vlasotince 2000.godine)
Golubence vodu pije
Golubence vodu pije,
na sred reke, na rastoke.
Spazila ga mlada moma,
Trči doma, pa kazala:
„Lele, mame, milo mame,
Kakvo čudo ja pa vido:
Golubence vodu pije
Nasred reke, na rastoke.“
Sedi dete pred kuću
Sedi dete pred kuću,
U šarene pelene,
Pa si grize jabuke,
Uapa se za ruku,
„Lele, lele, ručice,
Devojačka dušice.“
april 2007.g Vlasotince Miroslav Mladenovic lokalni etnolog
|
