Priča o uči

[Miroslav Mladenovic nasta]

             PRIČA O UČI
 7.09.1990.godine
Do malog planinskog sela se dolazilo brdskim konjićima. Put džombast, pun rupčaga. Rekoše autobusa nema. Treba da se prokrči još koji kilometar, pa da se u selo slavi dolazak prvog autobusa. Da se pušti prva autobuska linija, tome se najviše trudio šef mesne kancelarije. Bio je to čovek omanjeg uzrasta, zdepast, a vrlo živahnih očiju. Kada je govorio, uvek je iz njegovih ustiju sevala vatra. Pokreti su odavali veoma vrednog čoveka.
Ali pored najave prvog autobusa, selo je uznemirila vest i o otvaranju nove škole. Kažu dolazi im mladi uča. da, mladi učitelj, koji prema izgledu i opisu nije se mnogo razlikovao od seoskih momaka,  kako i nebi, kada je sa njima za vreme ferija radio najteže građevinske poslove. Para nije imao za školovanje. Jedini njegovo samoizdržavanje da se izvuče iz bede i ode u pismeniji svet-vodio je preko školovanja. izabrao je poziv učitelja. Kako baš učitelja.pitao se više puta među neprospavanim ciglarskim i zidarskim noćima u stajama i vrbacima kraj morave, gde je sa mukom zarađivao hleb i novac za školarinu. Hteo je da njegovi vršnjaci progledaju. da vide novi svet, da postoji i van ciglarskog kalupa i malterki sa mistrijom, čekićem i kolicima sa lopatom. Hteo je da pomogne narednom pokolenju da progleda u svet, pa je tako izabrao baš učiteljski poziv.
Nije imao kofer, kada je krenuo pešice preko planinskih gudura u planinsko selo na obroncima planine Čemernik, čuvenog crnotravsko-pečalbarskog kraja. Nosio je najlonski džak, i u njemu nekolikoknjiga i svezaka-za početak malo i posteljine. A usput je razmišljao, snaći ću se u selo. Pa brate i sam sam odrastao u planini. Neće mi biti teško. Došao je do prve mejane. Upitao je mejandžiju: -pa gde vam je ta škola? Mejandžija ga malo odmeri. pa pnako sa nevericom mu kaže:- škola ti je ovde kod mene u mejani i tamo preko puta u bojadžiskoj radnji. A što tako mlado momče se interesuješ za školu.
Neki se podrugljivo zasmejaše u glas:“ pa možda želi da se upiše u prvi razred“. Među njima se nađe jedan trezveniji, pa se onako podboči i zamišljeno upita:“ majku mu mi u selo čekamo odavno učitelja-a ovde je bogu iza leđa, pa gospodska deca neće ni da dođu, a kamo li da budu  učitelji. Što se vi smejete-ovo je možda naš uča“-da ja sam taj mladi uča. razveseli se mladi učitelj. Svi onako iznenada se pogledaše među sobom, pa odjednom poče veseli žagor u mejani. Kavedžija viknu naglas:“da se popije u zdravlje našeg učitelja“. Popiše svi po jednu šljivovicu. ni uča neodoli tom izazovu. malo mu zadrignu, nije navikao na alkohol. Neki ga ohrabriše rečima:“Učo to  čisti pluća i dušu, pa popij jednu nama za srećan dolazak i uzdravlje naše dece, koju će da učiš i da ih izvedeš na pravi put“.
 Većina od njih ima žuljeve na rukama. Neko od gorštaka primeti žuljeve i na učinim rukama. ništa to nije, sa osmehom na licu će uča-to je samo priprema za jedan novi život.
Mejana beše starog izgleda. U njoj beše samo jedan stari šank, preko koga se moglo uzeti rakija šljivovica. mogao se svako sam poslužiti. Kafedžija  beše dobričina. Točio je svakom ko je potražio-a za pare je govorio:“lako ćemo, kada se ima para, tada će se platiti“. Tako je i bilo. Niko mu nije ostajao dužan. poštenje tih gorštaka je bila jedna od najvrednijih osobina što je mogla da se uvidi među planinskim gudurama ovog crnotravsko-vlasotinačkog poštenog pečalbarskog sveta. Ljudi se nikada nisu delili prema bogatstvu . Uvek su se pozivali i zvali jedni druge:ej EJ NAŠI. ta reč NAŠ-značila je da si dobar čovek. Čovek koji uvek želi ljudima da pomogne u nevolji. Za vrednost rada se nikada nije ni pitalo. najsretniji trenutak svakog od  ovih gorštaka je kada pozivana njegova ljudska dimenzija u pružanju pomoći. to nije bila pomoć koja se merila u materijalnom dobru-već su se ljudi veselili, smejali i šalili na svoj račun. bogami nekada su i sevale varnice ko je veći vickadžija. to su veseli i srećni dani, kojih će se u samom životu uvek sećati uča.
Sećaće se susreta sa veselim i zdravo razumnim ljudima. Niko od njih nije mislio loše ljudima. svako je od dobrote za drugog hteo i kaput da skine sa sebe, onda je u pitanju ona prava ljudska strana čoveka. niko od njih nije bio imućnog stanja. Svako je imao po nekoliko brava ovaca i po dve krave i nekoliko svinja. Zemlja je bila planinska i samo stvorena za čuveni planinski krompir. U njemu se uča najviše oduševljavaokada uz planinski sir na večernjim sedeljkama mezio,-uz šalu i priče starijih brđana o nekim starijim ratnim vremenima. Pričali su kako je je vladala glad za vreme ovog zadnjeg, a bogami i predhodnih ratova, pa čak i sa turcima. uča je sve to beležio. upijao svaku izgovorenu reč. znao je u sebi da se ta vremena neće nikada ponoviti. beležio je uča svaku izgovorenu reč i rešio da sve to ostavi  za neka druga pokolenja.
U prašnjavom levom uglu seoske mejane, uči nije promakla stara lampa koja je svojoim garavim dimom ocrnila čitavi deo tavanice. Uvideo je uča da ovde nema struje. Znači petrolejka je glavni izvor svetlosti. No, nije se mnogo uzbuđivao zbog toga, jer je i sam odrastao pod limenom svetiljkom-zvano gasarče. to je polukružni pdnosno kupasti limen predmet, na čijem vršnjem delu se stavlja zatvarač sa svetiljkom od pamuka, a unutra se sipa petrolej. Znači, zaključio je uča, ovo je napredak u opdnosu na osvetljenje pod kojima je on učio i spremao se za učiteljski poziv.
Na sredini  mejane su stajala dva stola otesana od grube građe. Služili su za neke uvažene goste kada dođu iz opštine. stolica nije ni bilo. Doduše za ta dva stola su bile napravljene ručnom stolarijom, a bile su i ukrašene nekim cvetićima. levo i desno od stolova su stajale po dve klupe sa oslonjačem. To su klupe koje su imale drvfena vretenca. na prvi pogled mejana ima neki stari ambijent prijatan u planini za gosta koji prvi put dođe u seosku mejanu.
/nastavak/

[Miroslav Mladenovic nasta]

-nastavak priče:
  Kad se saznalo da je došao za njih tako važan gost-uča, odmah se mejandžija uspravi sa osmehom, a to učiniše i ostali prisutni. svi koji su stajali za šankom, odložiše za čas čaše sa šljivovicom, a šumar i šef mesne kancelarije kao najvažnije ličnosti sela, odmah ustadoše i povudiše uči mesto za stolom. Onda kafed+ija onako umiljatim glasom upita uču:-šta želite da popijete-to mi svi častimo za vaš dolazak. uča snebivajući se onako zbunjeno, ni sam se nije snašao ovakvom dobrodošlicom, a i uz to nije pio nikakav alkohol, nije mogao da odrekne ovako prvom susretu sa gorštacima čiju će decu od sutra učiti-razveseli se i odsečno reče: „ za naše viđenje i za susret sa vama i ovim selom, molim vas natočite mi jednu malo ljutu prepečenicu“.
-nastavak-

Odmah    svi u glas povikaše:-naš uča je NAŠ čovek. naški se ponaša. To će biti  čovečina. Čim nam nazdravlja sa prepečenicom. oni nisu znali da na prvi gutalj se počelo uči da vrti u glavi. nenaviknut na alkohol-uča je smogao snage uz meze sa planinskim sirom da popije tu jednu a i prvu čašu rakije u njegovom životu.
Znao je uča da ih treba pridobiti. Njih nije mnogo interesovala škola, jer kako počeše da komentarišu njima je dovoljno samo da znaju da se potpišu i da sabiraju i množe.
kada se počelo vrteti uči u glavi od prepečenice, zamolio je šumara i šefa mesne kancelarije da se negde smesti i prespava noć. odmah su svi u glas ponudili prenoćište. Odvajkada je to među ovim gorštacima-naviknuti na pečalbarski život i sami su imali prilike da traže mesta za spavanje u tuđim kućama...  Uča je razmišljao i upitao onako za sebe-ima li prenoćište negde blizu škole, a biće vremena za posete kućama, u vremenu kada se počne sa radom škole.  Snalažljivi  kafedžija onako naglas pozove uču za smeštaj, pa ga odvede sa upaljenim fenjerom u jednu malu prostoriju-odmah iza mejane. Čim se otvoriše vrata od teške hrastovine-odmah zamirisa na memlu. Videlo se da niko ovde skorije nije spavao.
-Ovde smeštamo nekada zalutale ljude koji idu po  otkup-kroz zube promrlja  kafedžija. –Nije baš prijatno da naš uča prespava prvu noć ovde.
No, odlučan je uča-spavao sam ja i u gorim sobama. važno je da smo tu i da će sutra  se sve srediti bolje. Nekako ispod kreveta nađoše jedno ćebe, čaršava nije bilo, a uča od svog prtljaga napravi jastuk. nikako nije mogao da se uspava te noći. to je uzbuđenje prvog njegovog dolaska kao učitelja. ništa mu nije smetalo što je ležao u prašnjavoj šupi, koja je više ličila na konjušnicu ili  staju za sitnu stoku. bio je preokupiran sa prvim nastupom pred decom. To je veliki trenutak njegovog života. tako je toh trenutka osećao uča. seljane je pridobio, a kako će pridobiti decu. kako će nastupiti sa dnevnikom. kako ga nositi i odgovarati za rad pred decom, pred roditeljima i pred celim društvom.
nekako pred zoru uču uhvati lak san. spavao je kao ptica na grani. Žubor planinske reke, podsečao ga na rodno selo. To mu je dalo posebnu snagu i vedrinu. ustao je pre svih u selo. Šetao je pored bojadžiske radnje-za koju sinoć rekoše u kafani, da će biti škola. Zastao uča šetajući pored radnje i sa čuđenjem pročita iznad ulaznih vrata-Bojadžiska radnja. nije mogao da shvati da ovako vredne ljude niko nije mogao da pokrene da imaju lepu školu.
Zar se došlo dotle da deca uče u prostorijama bojadžiske radnje. U kafani uča je saznao da se dnevnik učenika čuva u šanku kafane-jer je tu kažu najsigurnije mesto za čuvanje. Za reč mejana –kažu  za kafanu. kao mesto u kome se ljudi zamajavaju u slobodno vreme. Eto ni dnevnik nije imao mesta gde da se smesti-a kamo li učitelj. to je bila beda nad bedom u pogledu školskog prostora i uslova za rad sa decom. Vedrilo je uču što su to bili gorštaci koji su imali bistre umove. Samo je to trebalo nekako pokrenuti. Kako to pokrenuti. imaće vremena i za razmišljanje o tome. Za početak je bilo najvažnije da ih je pridobio na svoju stranu.
Šetao se uča-prelazeći most reke, čas na jednu, čas na drugu stranu-dok nije potpuno svanulo i dok se nisu seljani počeli već kretati džadom. put seoski, prašanjav, ali šumovit kraj, pa se i neprimećuje prašina u tako čistom vazduhu koji je dolazio sa planine. Naravno među prvima je poranio kafedžija. primetio uču i pozvao ga na jutarnju kafu. To nije bila prava kafa. to je bila kafa od planinske biljke-raži. Kako je zovu r’žena kava. koja je kažu korisna za prečišćavanje stomaka.
uča se osećao da je prebrodio onaj početni straqh-da neće pokleknuti pred onim što ga očekuje u svom početnom pozivu. Nisu mu u čkoli pričali da je dnevnik sve: dolazak u selo, susret sa ljudima, sa kafanom, sa životom-već samo sa decom. deca su nešto drugo od ovoga što treba svojom snagom prebroditi-razmišljao je uča dok je pio raženu kafu u kafani pored kafedžije.
-Učo- nezameri mi ako te preupitam, reče kafedžija.-kako ti se dopada ovaj naškraj, mislim ljudi. mis mo dobri-a i deca su nam bistra, ali brate malo smo priprosti, pa nezameri nam što swmo te onako sinoć priprosto dočekali i ostavili samog da prespavaš  u onoj zapuštenoj šupi.
/nastavak/

[Miroslav Mladenovic nasta]

/nastavak/
Da tačno da su učitelja smatrali samog i ostavljenog-ali nije bio sam, već sa svojim mislima o tim ljudima čak i sam- nije bio sam.
Uča je bio skromno odeven. cipele su bile poluizlizane. čarape takoreći poluicepane. morao ih je uča dva puta savijati da bih i stavio u cipelama, jer nisu se poznavala stopala. Nosio je izlizane italijanske farmerke-ne zbog mangupskog ponašanja, več zbog dužine trajanja pantalona. Dok je bio na studijama sa tim pantalonama, mogao je noću da ih opere im osuši noću za dnevno nošenja na predavanjima. košulje nije ni imao na sebi. Nešto zbog nedostatka para, a nešto iz praktičkih razloga je na sebi nosio rolku, ispod koje je nosio majcu sa kratkim rukavima, a u rukama je nosio jaknu od prostog skaja, ali koja nije propustala vodu, pa kada je dolazio-više je podsećao na nekog dalekog putnika, nego li na učitelja koji će prosvećivati decu i narod u jednom zabitom planinskom kraju, bez ikakvih oblika civilizacovanog načina življenja.
Smeđ sa crnim očima i plavom kosom, uča je više podsećao da dolazi iz nekog kolhoznog ruskog sela-prebačajem oragana vlasti. Imao je zalizak kose sa pramenom koji odaje mladog čoveka kome je stalo i do mladosti. sitnog lica, sa belim zubima i okruglog lica, sa malo izraženom donjom usnom-odavao je mladića kome će seoske devojke dosađivati u osvajanju  lepog li uče.
Zbunjenost uče pored stola u kafani, odjednom prekinu glas uštirkanog gospodina sa kravatom, koji se pozdravi sa kafedžijom, a bogami ljubazno i sa učom. Onako nadmeno se predstavi-ja sam direktor škole. Noge su uči odsekoše. kako li će sad. Lakše mu beše sinoć sa seljacima. direktor škole malo omekša glas, a potraži i jednu ljutu. Ponudi  i uči. Sa zahvalnošću ga odbi uča, pa zadrži hladno držanje za sebe, jer nije znao ni kako da se ponaša prema svome predpostavljenome, ni prema starijem kolegi. U početku čisto inspektorski pogledi, stav i držanje direktora malo pokoleba uču, ali kada direktor popi još jednu ljutu-naglo se promeni njegovo držanje i prema uči i prema kafedžiji. Ta ljutost direktora škole nije odražavala njegov karakter, već loše raspoloženje u porodici sa ženom-kako sam kaže ujela ga rano guja na sobajle, pa je i sam morao rano da ustane i prepešači toliko kilometara-a tebi mladi kolega se izvinjavam što sam te ovako rano isprepadao. Znam da ti nije lako i ja sam nekada bio mlad i tako počinjao kao i ti, ali verujem u tvoju mladost, tvoj entuzijazam. U početku dok se malo snađeš oko smeštaja i sa decom-biće sve dobro, završi svoju misao direktor škole i popi još jednu ljutu. direktor naširoko objasni kakvo je stanje u selu, kako nema prostorija za održavanje nastave, kako se dnevnik čuva u kafani. I sam uča je predhodno sve uvideo i bolje se upoznao sa situacijom nego što je direktor izložio. E sada moj kolega hajde da krenemo na prvi čas-reče direktor, eto deca sa roditeljima pristižu. Pozive smo im na vreme poslali i obavestili ih o tvom dolasku-završi direktor. Uča je samo potvrđivao glavom pred direktorom škole, uz prisustvo kafedžije, ali misli su mu bile okrenute prema decdi i prema dnevniku koji je stajao u šank u kafani. Nikako nije mogaoda shvati da šljivovica i pedagogija mogu da idu zajedno jedno s drugim. Direktor nastavi-znam kolega, sve je ovo neobično-kao da je uhvatio učine misli. –Tu nam je najsigurnije mesto. i sam vidiš da je ovo prolazno planinsko mesto. za sada kafana nam je najsigurnije mesto za dnevnik-reče direktor uči.
O tome su i novine  pisale, ali mi sa tobom učo moramo da se izborimo za bolje uslove rada, za novu školu, za novog učenika, za novog čoveka u selo -Vidiš  kolega tvoj zadatak nije lak ali nebrini tu ćeti pomoći celo selo-a i mi iz škole, a sada treba da pristigne i presednik opštine-završi svoju savetodavnu misao direktor škole.
Stvarno u tom trenutku sa belom kosom i širokih ramena, sav ozaren u licu-pristigao je presednik opštine uz pratnju šefa mesne kancelarije. Kafana sada izmeni oblik, jer važan gost zauze čelno mesto i njemu se ponudi šljivovica, kao znak dobrodošlice svih prisutnih u kafani. Onda uz meze i piće započe  pravi sastanak i dogovor o početku rada škole i uče. Nikako uča nije mogao da shvati da će takav početak u njegovoj profesiji početi u jednoj seoskoj kafani, koja je u tom trenutku bila zamena pravim školskim prostorijama za rad sa decom.
Uča ožarenog lica, u znak poštovanja prema svojim predpostavljenim, prepusti im da prvi izađu iz kafane i u tili korak svi zajedno pređoše most koji je spajao dve teritorije susednih opština-do bojadžiske radnje, u kojoj je sada smeštena škola. sitan detalj je promakao uči, da je ova škola teritorijalno podeljena između dve nerazvijene opštine. Šljivovica koju je uča popio uz prisustvo presednika opštine-takav je red da se popije u prilikama za srećan početak, toliko ga razbuktala, da je od crvenila počeo da ubrzava brzinu reči, pa mu je zasmetalo da se kao takav pojavi ispred dece kao njihov prosvetitelj. To su ti maniri bolojševičke škole, koja je morala da daje kalupe ljudi prema onima na vlasti. Ako se nisi ponašao čak i u piću izgubio bi veoma lako autoritet   vlasti. ako, koji je i tekako bio važan za početak učinog rada sa decom. To su bile zablude od kojih će uča kasnije se veoma teško osloboditi, jer one su bile tadašnja stvarnost života i rada u školi. No, šljivovica nekada može i da razbistri mozak, pa se u jednom trenutku kod uče izgubi taj  početni strah i posle besednog govora presednika opštine i direktora škole-najzad slobodoumno, bez ikakvog ustezanja uzeo reč uča:
-draga deco, dragi roditelji, direktore i presedniče opštine-došao sam u ovaj zabiti kraj da učim da živim, došao sam da učim sebe i oko sebe-decu i vas roditelje. svi ćemo zajednički da istrajemo na tom teškom putu. Za sada toliko i sada uđite u ovu improvizovanu učionicu i počnimo sa prvim časom upoznavanja.
U tom trenutku svečanosti-kafedžija svečano predade dnevnik uči. Sa znojavim rukama uča je uzeo školski dnevnik i uspravnim korakom krenuo prema vratima bojadžiske radnje. Ali nekako u učinim koracima se osetila neka nesigurnost od početka njegovog susreta sa roditeljima i njihovom decom. Direktor je primetio učinu nesigurnost, pa ga ohrabri rečima:“ kolega, samo napred“-Kuda to napred-pomisli uča u tom trenutku. korak je bio tako spor, da mu se učinila čitava večnost. Znao je uča, da od tog prvog koraka zavisi njegov  đivot, realizacija misli i ideja koje su mu prolazile kroz glavu.
/nastavak/

[Miroslav Mladenovic nasta]

/nastavak/
U klupama-skamijama, od  istesane bukovine, moglo je da stano samo deca, dok rodtelji i gosti su stajali sa strane. Zidovi su mirisali na boje i lakove kojima je predhodno radio majstor bojadžija. Plafon je bio raspadnut na nekoliko dela. Na seoskom stolu od grubog drveta-umesto katedre, beše postavljen šaren ćilim, navezen raznoraznim lepim šarama. ali jedan detalj je dirnuo uču. nekoliko devojčica je iz prvih redova uz osmeh i radoznalim očima, prinesože i pokloniše uči buket poljskog cveća. Nabrzinu se nađoše i nekoliko čaša sa vodom u kojima uča sa osmehom i velikim zadovoljstvom postavi cveće, pomirisa i kao da uzdahnu jednu novu prirodnu snagu tog mladog prirodnog bogatstva ove velelepne planinske sredine. Razdražiše mu se sva čula koja se tog trenutka otvoriše prema tim mladim buketima cveća koji su stajali na stolu i u đačkim klupama. Taj osećaj se jednom doživljava u životu. To je san svakog mladog učitelja, da ga prvi dan njegovog službovanja deca dočekuju pravim prirodnim cvećem, sa onih istih planinskih livada, na kojima se i on kao dete igrao i sanjao  kako će prvog svog dana u školu svom učitelju pokloniti sveće sa šarenih livada.
Poklon cveća-cveću, taj san se uči ostvario. počeo je učin dan sa cvećem. Sećao se tog trenutka uča svoje učionice, sećao  se svetnih livada i bezbrižnog igranja dece na planinskim livadama. Opijen mirisom buketa poljskog  cveća-odveo je uču u dane njegovog detinjstva, njegovo druženje sa vršnjacima u školskim klupama, popu ovih u kojima sada sede neka druga razdragana deca. Zbog tog opojnog mirisa, umalo da uča zaboravi da je u tom trenutku  pred jednim teškim zadatkom-pred decom i pred društvom. Naravno da je u tom trenutku obavezno na zidu postavljena uramljena slika tadašnjeg presednika države Druga Tita. Uča u tom trenutku odjednom poče da se smeje detinjasto, sa blagim osmehom, tako da i u licima dece odjednom  nestade straha. Deca su postala vedrija, nastao je žagor među roditeljima i prisutnima. Neki su bili za tvrdu i gvozdenu disciplinu. Čuo se i ovakav glas-kakav je ovo uča, kad nema stra, tuj nema rabota, ovaj neće ništa da uradi sas našu decu.
kako je uča prozivao i raspitivao se ponaosob za svako dete –šta najviše voli u školi, kakve igre voli, koji predmet najviše voli, šta mu je najteže u radu, kako je kod kuće, kako sa roditeljima, kakvo je stanje u porodici, kako se treba poštovati i voleti svako u porodici, kako se treba  poštovati i voleti priroda, čovek, životinje i sve što nas okružuje-polako je i među prisutnima žagor prestajao i odjednom nastao tajac među roditeljima i gostima.
Stariji su samo paqžljivo slušali i odobravali sve ono što je uča pribrano, tiho i sa punim oduševljenjem govorio. Čak  ni presednik opštine nenaviknut na ovakav način izlaganja i ovolikog zadržavanja je više puta pljeskanjem rukama odobravao učine reči, a to  su učinili i ostali prisutni na početku rada uče. Na licu direktora škole se pojavio široki osmeh, jer je postao svestan da je dobio dragulj nad draguljima u pogledu obrazovanja i vaspitanja dece, a bogami i zbog rejtinga kod svog predpostavljenog u opštini. Toliko mu je uča načinio zadovoljstva, da je zaboravio na svoje muke koje je imao kada  je pošao od  svoje kuće. Znači prvi i najveći ispit pred decom uča je položio-to se videlo na licima dece i svih prisutnih u zavreloj atmosferi u bojadžiskoj radnji. Životni ispiti se polažu u svakim novim situacijama. To će baš uča osetiti u kasnijem njegovom radu. Jer  vlast je nekada surovija od sbake ljubavi prema svom pozivu i prema deci. ona će znati da uništava i guta uču, pa i njegovu decu koju je tako voleo i s kojom je uvek u životu i radu delio i dobro i zlo.
Prošao je taj dan upoznavanja sa sredinom, sa učenicima i sa obavezama. To je bio dan pun zebnje, nadanja i straha da se nešto nre pogreši. A moglo je da se pogreši. Ne pred decom. Pred predpostavljenim iz opštine, pred direktorom. tako je mislio uča. Posle neopisive gužve i vrvanja misli u njegovoj glavi, uča se ponovo vrati u kafani. A kamo bi i otišao. To je bilo mesto za razmišljanje. mesto gde se odlučivalo šta će i kako će šta uraditi. Posle izvesnog vremena upoznao  se sa najbližim u sellu, naravno i sa seoskim poštarom i medecinskom sestrom. struje nije bilo. telefona nije bilo. Jedino je putem pisama i štampom, uča komunicirao sa svetom.

Posle izvesnog vremena događa se jedna neprijatna stvar. prostorije za školu otkazuje bojadžija. Nabavlja se privremeno šator. Nastava se izvodi u šatoru. Dolazi još jedan kolega uči-zajedno se hrane u kafani. Spavali su zajedno u jednom  gvozdenom krevetu, bez struje i bez ogreva u stanu. Povremeno su uzimali od gazde petrolejku, kad je bila potrebna za večernje sedeljke sa prijateljima iz sela. Puni entuzijazma dva mlada učitelja bez mnogo problema, daju prve lekcije iz života-svojim učenicima, na jedan neobičan način. Na način koji su samo oni i njihova dečica naučili iz konkretnog života. taj đivot se odvijao pod šatorima. Kako se učilo i pisalo. Toga se uvek kasnijih godina života i rada, uča uvek rado seća. Dva učenika su držala tablu-dok je treći pisao. Kredom se pisalo, a krpom brisalo. Dečica su bila mirna kao ovčice. Nijedno od njih da trepne, dok se radilo pod šatorom. Svako je hteo da upije šta to govori uča. Za njih je bio i mater i otac i mali bog. tako su nekada deca u međusobnom razgovoru pričala o svom uči. poštovali su ga sa posebnom naklonošću što im se svojim ponašanjem više približavao od njihovih roditelja, od drugova i drugarica-bio im je više nego pravi prijatelj. Posebno se isticao jedan mali simpatični plavooki dečačić, kome nije trebalo ni pričati na časovima. kao da je unapred  sve znao. priroda ga je obdarila da bude darovit. Odskakao je u radu i ponašanju od ostalih dečaka i devojčica. uča ga je posebno voleo što je u njega video budućeg lekara, profesora ili inžinjera. naravno da je taj dečačić, kao i čitava generacija iz šatorskog odeljenja-kako su sami sebe  zvali, daleko dogurala u školovanju. Stekli su visoka znanja i zvanja u odabranim životnim profesijama.
/nastavak/

[Miroslav Mladenovic nasta]

/nastavak/
Četvrtkom je bio pijačan dan. Sa planinskih sela se sjatila mladež da vidi tog novopečenog uču. Starog su već upoznali. Mahom na raskršću dve planinske reke se prodavalo sve i svašta. Trgovalo se mahom stokom i moravskom paprikom i kupusom. A tu se sastajalo i staro i mlado. Mladi, da bih se upoznali, da bi koja lepa cura se zagledala u naše uče, a stari da bi sve naosobom iskazali-šta ima koja novost u selo, ko se skim posvađao, ko se skim udaje ili ženi- A tu se na toj utrini-koja je više ličila na peskovitu plažu, pazarilo, prodavalo, udavalo i ženilo.  U kafanama se mahom ulazilo kada se stvar završi oko prodaje stoke ili pogodbe za pečalbu. Ovo je biopečalbarski kraj.  U rano proleće se pogađalo za zidarske i ciglarske poslove, za pijačne i vašarske dane se trošilo, dok u jesenjim danima posle svršavanja pečalbarskim poslovima, se pilo i veselilo do kasno u noć.
Škola pod šatorom-zabeležile su dnevne novine. trebalo je praviti novu školu. Uča je svojski zapeo. Išao je od kuće do kuće, od sela do sela-koja su bila raštrkana po planinskim visovima. Trebalo je ubeđivati neke još neprosvećene gorštake, da nova škola će značiti kao prozor u jedan novi svet. teško je bilo. Pružani su i otpori, kao strah od nešto novog u životu. naravno posle mnogih ubeđivanja, sve je leglo na svoje mesto. Počela je prava seoska akcija. U radnoj snazi i stočarskoj zaprezi, gorštaci su dali svoj udeo da se napravi nova škola. tu je uča provodio neprospavane noći, da bi se došlo do nove škole. a onda kada je trebalo da se dele nagrade i odlikovanja, onda su ona pripala onima koji su tada bili bliži vlasti, kao i nekim sitnim potrčkalama iz sela- koja su služila kao podaništvo prvo seoskoj, a zatim i opštinskoj birokratiji.
No, uča nije nikako mogao da postane ničiji podanik-ničija prodana duša u borbi za vlast u selo i oipštini. počinju da nailaze i sukobi. U početku im se odupire a zatim nalazio utehu u ljubavfnim avanturama sa seoskim devojkama, a bogme i u kafani. Tu u toj kafani, gde je uča mislio da će mu poslužiti kao odskočna daska za dalji rad-postala je kočnica, kao mučilište, kao jedino mesto gde može da se  na jednoj muči sa rakijom šljivovicom-a na drugoj strani da nađe lek onome što  ga je bolo i peklo, što nije mogao da se suprostavi toj pohlepnoj vlasti, koja je u stanju da gura sve pred sobom, pa čak i žive ljude. pohlepa za vlašću-jača je od svega što mpostoji na ovom svetu-uvideo je uča. zato je rešio da menja  taj svet, na kome je živeo- a živeo je kako je sam osetio-lažno, osetio se prevaren i u jednom trenutku našao u beznađe. Kafana mu je bila kao poslednja stanica života. Kako je sve ta sitna vlastoljubiva birokratija manipulisala sa običnim ljudima, sa čestitim svetom, da bih preko vlasti upravljala i sa ljudskim životima, sa njihovim životnim sudbinama.


Dovoljnoje da da se na partiskom sastanku jedan suprostavi nekoj diskusiji šefu mesne kancelarije ili sekretarupartiske organizacije, pa da taj bude elminisan iz života sela . šef mesne kancelarije je uvek radio po zadatku vlasti. nekada je i sam bio žrtva same vlasti, a nekada je morao i drugo da žrtvuje u selo zbog kako je često sam govorio-višim interesima. Dok sekretar partiske organizacije sela, bio je jedan zdepast čovečina, kažu iz rata-a da ni pušku nije opalio u ratu. Živeo je od nekakvih marifetluka preprodajom stoke, pa nije ni išao u pečalbu, ali je bio u stanju kako kažu svakog da omađiaru u selo. imao je i svoje ljude u opštini. Ljudi poput ovih nepismenih planinskih gorštaka su se mnogo plašili vlasti. Ona im je odlučivala o svemu u selo. Dovoljno je bilo da ih po partiskoj liniji pozovu u opštini, pa da ih snađe neki beljaj u životu. Nekada je i milicija završaqvla u ime vlasti za neke gospodare vlasti. Pendrecima se zaplašivalo i kada treba da se ustukne pred rudu kako više puta se govorilo u selo
Za životnu egzistenciju je svako strepeo. Taj sekretar se družio sa preduzimačima, koji su tada imali ekonomsku moć u selima i sekretar im je ugađao kod poreskih organa oko plaćanja poreza, a od njih dobijao uslugu za uslugu’u vidu poveće sume novca, a za sve je bilo u dovoljnoj meri. Potkradala se i država u prikrivanju pore4za i prijavljivanju zaposlenih kod privatnih preduzimača. tako se odjednom stvorio bogati sloj privilegovanih polupismenih ljudi-u selo, a bogme i u vlasti opštine. taj sekretar partije je palio i žario selom. kako je on govorio tako je moralo da bude. Njegova reč je bila svetinja. Kod ljudi je bio strah i batina. Služio se kako se često puta u selo govorilo-špijunskim metoda. prvo je ispitivao naivne i iskrene seljake o posedovanju nečega neprijavljenog, po pitanju plaćanja državnih dažbina-da bi im kasnije naplaćivao danak da nebi ih neko drugi otkrio, što se4 ogrešuju od zakonskih propisa. Naravno često puta je onako samouvereno govorio-nebrini ništa, baja će sve to srediti kod svojih u opštini, samo ti treba da mi uradiš to i to...  
Rešio uča da kafana ne bude prva i poslednja stanica njegovog života. Nije se plašio birokratije. Počeo je da  izokviruje van birokratskog okvira, u kome je bio okružen sa svih strana. Morao je nekako da se izvlači iz paukove mreže, koju je tada bila splela seoska i opštinsja birokratija. a zašto je birokratija pleka mrežu-zato što je uča uvek stajao na strani nemoćnih, istinoljubivih, pravednih i siromašnih. Uvek je štitio one nepismene i polupismene koji su stradali pred najezdom seoske i opštinske birokratije. Nije želeo da se izdvaja svojim statusom iznad običnog planinskog gorštaka. sam je odrastao u planinskom zaseoku, pa je na osnovu životnog vaspitanja u planini trebalo svakome pomagati u nevolji. Znači da je sam sebe smatrao jednakim i ravnim kako se to kaže u planini, sa svima s kojima je živeo i radio. Nikako nije mogao da shvati da ljudi mogu da budu zli, sebični-a nekada i zveri. To se eto ipak desilo i to na na početku mladalačkog zanosa, kada je želeo da stvara, da svoj  mladalački zanos i energiju poklanja ljudima, a da od njih nezahteva nikakav dar’poklon, niti u novcu, niti u kakvim drugim vrstama dobiti. nije mogao uča da shvati da se ljudi mogu kupovati raznoraznim odlikovanjima, raznoraznim lopovlucima, svakojakih prevara i marifetluka-i to samo da su bliži vlasti.
/nastavak/

[Miroslav Mladenovic nasta]

/nastavak/
A uvideo je da gde je bila vlast, tu su bile i razne privilegije materijalnog i društvenog statusa. Sve mu je bilo jasno, samo mu nije bilo jasno kako je mogao tako sa zabludama da gleda u svoja prva nadanjaq, u svoje prve želje.Kako je mogao tako sebe da prevari. kako je mogao tako sebi da dozvoli da padne kao jeftina roba na pijaci, gde se na površini pokazuje kvalitet, a na kraju ispadne trulež. taj trulež je uča kasno uvideo.
Svake večeri uča je sdeo sa svojim kolegama u kafani i mislio, mislio....
Tako donese zaključak da se bori za sve što je napredno. Za sve što je progresivno, humano i ljudsko. Neće se miriti sa postojećim stanjem, da birokratija ovlada njegovim duhom. Prvo što je počeo-sakupljanje narodnih umotvorevina. počeo sa sakupljanjem starih izvornih pesama, legendi i starih predmeta, kako bih ostavio trag pokolenjima o životu svoga vremena. Stare predmete je čuvao u svom najlonskom džaku, a pisane pesme koje je zapisivao od starijih ljudi, kao i istoriografsku građu iz minulih vekova-ostavljao je po strani, sa nadom kada naiđu nekada bolja vremena-mislio je uča, to će da se publikuje u nekom od zbornika, kao ostavština iz prošlosti.
Kod samih gorštaka sakupljanje etnografske i istoriografske građe, imalo je veliko interesovanje. naročito se trudio da pronađe stare solunce, koji su mu pričali o učešću na solunskom frontu, o golgotama srpske vojske preko prelaska Albanije, a nije izostalo ni kazivanje o srpskim ustanicima, o hajdučijama u ovom kraju, o veličini tih ljudi koji su branili svoju kulturu, svoj jezik i slobodu da se opstane u teškim ratovima sa turcima i nemcima-I i II svetskom ratu. Pričali su i o zlodelima nekadašnjih bugarskih zavojevača u predhosnim ratovima, a posebno su bile interensantne priče izbeglica pod njihovom vlašću.
Uča među prosvetnim vlastima nije imao razumevanje-a naravno i kod ljudi na vlasti-pa ni kod svojih kolega u školi. Smatrali su ga neuračunljivim. Čak su  se zbivale i neumesne šale na njegov račun, da bez ikakve materijalne nadoknade sakuplja narodne umotvorevine. U tom vremenu je vredelo u sredini samo što se plaćalo u novcu ili u nekoj drugoj materijalnoj dobiti. Uča je nastavljao svoj istraživački rad  i nailazio na razumevanje II programa  radio beograda, gde je svoje zapise objavljivao na snimljenim kasetama, a za to je dobijao nagrade u vidu knjiga za saradnju u riznici narodnog blaga, na prosvećivanju naroda-kome je i sam pripadao i telom i dušom.
Naravno birokratija je svako ispadanje iz okvira, htela da kontroliše, pa im je zasmetao  kontakt uče putem sakupljanja narodnoih umotvorevina sa običnim ljudima-mimo njihovog znanja, kako su često puta mogli da kažu. tako je uča pored neprijatnosti u selo, počeo da ima problema i na poslu.
To je uči dalo snagu pa se latio pera i počeo da piše i sarađuje u dnevn novinama i časopisima-patako kafana uči nije više bila poslednja stanica njegovog uma-već početak njegovog stvaralačkog rada. No, nije sve tako išlo jednostavno i glatko. Mučili su ga i drugi problemi. Želeo je da se usavršava u nastavi. Učila i nije bilo. Sam je smišljao, pravio nastavna sredstva i primenjivao u nastavi. Osetio je svoj napredak, tako što su mu đaci zauzimali vidna mesta na takmičenjima. Verovao je da rad niko nemože pobediti-da rad može pobediti i birokratiju, ali kasnije  se pokazalo da se ni rad nije vrednovao, već podaništvo i poslušnost prema svemoćnoj birokratiji. To će uča osetiti na svojoj koži kasnije kada naiđu teška vremena-da zbog stvaralačkog rada, kao i uverenja, zamalo da strada duhovno-već da mu u životnoj opasnosti bude cela porodica. Dolaze i direktori u  školama po volji svemoćnih birokrata. Njih su birali partiski komiteti, a u njihovo ime je odlučivao onaj sa najvećom dozom vlasti opštinske birokratije. Po direktivi svemoćnih se uklanja svaki petao koji pre vremena zakokuriče. Tako je bilo i sa učom. Direktor po nalogu vlasti nikako nije mogao da stane na put jednom slobodoumnom seoskom uči, koji je sa porodicom živeo u veoma teškim uslovima na selo-čistog morala i radnih kvaliteta za rad u nastavi sa decom-nije bilo od strane školskih vlasti nikakvih primedbi. Pa se u takvim prilikama vlast dosetila u veštoj upotrebi kategorije uvedene više u sližbi birokratskih slojeva vlasti-morlano politička podobnost. kada ni to nije uspevalo, onda se pribegava raznim vrstama torture, pa i upotrebe dršavnih institucija, tobože u odbrani viših ciljeva društva-a sve u korist oligarhije na vlasti. tako se dogodilo da se i sudije, lekari, profesori i druge ličnosti-umesto u odbrani pravnih  moralnih normi i humanosti, pretvorili u službu gladijatora-željnih ljudskih patnji i stradanja pod njihovom dirigentskom palicom na vlasti. Svako je morao da se ponaša prema normama koje su važile isključivo putem usmenih telefonskih direktiva svemoćnih, a sve ostalo što je pisalo u paragrafima pravnog i ljudskog morala je služilo samo kao pravan zaštite moćnih u odbrani svojih pozicija na vlasti.
Kasnije je uča shvatio da su se među ljudima formirali ljudski karakteri prema jedinstvenom kalupu ponašanja i življenja, kao kolektivistički  oblik mišljenja, bez uvažavanja i pravo na sopstveno mišljenje. Obični ljudi su morali da se ponašaju tako kako je moć pojedinaca  na vlasti određivao.
Bezobzira na obrazovanje i materijalni položaj, svako je morao isto da misli i isto da čini prema direktivi partije.
Uča je kao  srednjoškolac zbog svog socijalnog statusa postao po ubeđenju komunista. Verovao je ono što piše u partiskim dokumentima. Njegovo teško detinjstvo, školovanje, mladost i porodični  \ivot unemaštini-opredelio ga za ideju socijalne pravde, humanost, slobodu mišljenja, rada i stvaralaštva. Nažalost u kongresnim partiskim dokumentima je stajalo jedno-dok u praksi se radilo sasvim suprotno. Taj raskorak između ideala učinog života, nenjegovog uverenja o pravednosti, poštenja, ikrenosti, radu-na jednoj strani, kao i pljački i  bogaćenja birokratskog sloja vlasti na račun radničko seljačkog sloja društva-na drugoj strani.
Stvorilo je kod uče sukob u njemu samom dali se prepuštiti sveopštoj rasprodaji morala ili se boriti za istinske vrednosti života. Nije se prilagođavao vremenu, kako su često znali da ga ukore nekada njegovi kolege na poslu.
/nastavak/

[Miroslav Mladenovic nasta]

/nastavak/
Naravno da se sa takvim neposlušnim komunistima-poput uče, najpre sa blagom opomenom kao kaznom postupalo-pokušaja po njima prevaspitati neposlušni član partuje, kao meru na ostale koji  da misle kao čelnici po partiskim komitetima-pa ako i to neuspe, onda tek dolaze najteži slučajevi partiske neposlušnosti, koji se stavljaju na stub srama pred celim radnim kolektivom, odnosno čitavom sredinom.
Zbog svog jakog uticaja na sredinu, uča je bio teška kost u grlu mnogim moćnicima do najviših partiskih i državnih organa. O njemu su se vodile rasprave u svim komisijama: saveza komunista, socijalističkog saveza, sindikata, saveza boraca, svim skupštinskim organima.
Tada je krenula lavina moćnika od vrha birokratske piramide vlasti-prema uči, teško je bilo sve to savladati. Direktor u školi, preko partiiskog komiteta, sindikata i zbora radnih ljudi škole, potom preko manipulacije učenicima i roditeljima, zatim upotrebi svih prljavih sredstava vlasti putem lekarske etike-u službi politike moći nad ljudima, naterao je uču u mišju rupu.
Teško je bilo izaći iz takve rupe. svako je morao da učestvuje u hajci-našeg uče, kako bi sebe spasao da se i nešto slično njemu nedogodi na poslu, u porodici. Tu nisu mogle u malim sredinama da važe nikakve Hipokratove zakletve u medicini u službi čoveka. Sve što je postojalo u državi, moralo je služiti u službi i moći najviših na vlasti. NJima se niko nije smeo suprostaviti. LJudi su iz straha za sopstven život, stavljali na papir svoje potpise u službi svemoćnih. tako se u učinom dosijeu nalazio potpis, kojim se želi uništiti njegov i život njegove porodice.
Tako se uča um jednpm teškom vremenu života njegove materijalne nemaštine porodičnog života-ostaje bez posla sa četvoročlanom porodicom.
Supruga nije nigde radila  sa  kvalifikacijom tekstilne struke, pa se četvoročlana porodica našla na ivici materijalne bede. Živeli su na selo u uslovima, od kojih je svako seoksko domaćinstvo bolje živelo od njihovog načina života. Privatni smeštaj u seoskoj kući, samo je još više otežavao položaj uče u ispunjavanju porodičnih obaveza. Morao je da posle toliko vremena rada u prosveti ponovo radi kao građevinski radnik, morao je iz nužnosti da se vrati na pečalbarski život. U tom vremenu uča kao pečalbarski radnik, svojim prometejskim radovima iz pedagoške  i životne prakse-učestvovao je na naučnim skupovima najvišeg ranga. Mislio je da će se nečija neprospavana savest probuditi-da će ga vratiti ponovo u školu među decom, da će mu se vratiti dostojanstvo profesije i njegove ličnosti. Kraće rečeno, mislio je da će se izvršiti moralna rehabilitacija. naravno da se uča i u tome prevario. to će pokazati i vreme koje baš nije bilo povoljno za učin položaj u tadašnjem društvu.
Ako je u početku učinog života i rada-kafana bila početna i zadnja stanica đivota, onda u tom periodu odjednom je sudnica postala zadnja stanica života.
Često puta od samih gorštaka je čuo reči:“Ko ide po sudovima, tome se loše piše u životu“. zato je i uča svojim vaspitanjem u porodici imao odbojan odnos prema sudovima. Smatrao je da tome ko ode, taj je prekršio moralne norme same sredine življenja, koje su bile mnogo jače od pravnih normi same države. ali sada se i sam našao u sudnici posle dobijenog otkaza sa radnog mesta u školi.
Čeka uča ispred saudnice. U hodniku sve vri od gužve prede slovom zakona. Ćitajući novine ispod oka, uča prati svaki nervozan korak onih sa pozivom u ruci-koji nestrpljivo čekaju kada će biti prozvani za sudski proces. Ni uči nije svejedno. No, već je oguglao na nameštene saudske procese. Na pozivu se obično piše broj sobe, datum ročišta i vreme početka odluka života. zašto odluka živbota-pa tu se samo ne sudi prema paragrafima. Tu se odigravaju životne drame. U hodniku mahom saslušavaju sudski doušnici. To su sitni pisarčići koji javljaju sudiji o razgovorima koji se bučno vode između stranaka. Nekada se stvori takva graja u hodnicima, pa nekada više liči na vašar.
Čeka tako uča u hodniku sudnice, dok namrgođeni pisar naglas, nekako samouvereno ne prozove njegovo ime i prezime i školu za sudski proces. uča polako sklapa novine, koje su u tom vremenu bile kao jeres za čitanje u toj sredini, i sa nekoliko koraka preskače prag palate pravde. više puta je uča razmišljao o tome. Zašto li se zove ovim imenom kada u njoj se ne deli po pravdi-već prema moći. Tako je i razmišljao kad god  je ulazio u sudnicu.
Sudije stalno čeprkaju po papirima, dosijeu-koji je prepun od dugotrajnog suđenja, koje uči traje više godina. U sudnici je veoma važno kako se zauzimaju mesta za sedenje. taj dogovor se završi predhodno u kancelariji sudije.
Školu kao optuženog uvek predstavlja visoki brkajlija i vitka lepušastog izgleda-sekretarica škole. Taj brkajlija je bio proizvod škole boljševičkog tipa, nalik na one brkate iz staljinovog vremena. Njemu u dresiranju ljude’zvere, pomaže sedoglavi cvikeraš-kao njegov predpostavljeni na vlasti višeg ranga. Sekretarica u sudnici je tu sama da donese i prinese papire, koji joj budu servirani od strane direktora-da bi se ispred stola dodavali sudiji. kad se ulazi u sudnici, veoma je važno kome se sudije obraćaju. Ako su blagi prema  stranci, znači da se stvar želi svršiti na pomirenju. Ako je oštar ton, to je znak neke savrzlame u sudstvu, a možda i moć stranke da se suprostavi represiji suda i njegovih brkajlija.
Nekada je veoma važan i sedeći stav i pozicija za juriš u sudnici. Često puta se uča zapitao u sudnici-kome li se ovde sudi i zašto se sudi. naš uča omalog izgleda, bistrog pogleda i veselog duha ušao je u ovo vrzino kolo. Ono se plelo sa svih strana. Naviknut uča na planinske vetrove, uča je imao snagu i hrabrost da sedi na mesto gde po unapred određenom scenariju – za nevino osuđene. Uča je to znao. Nije se dao uplašiti.
Sudija snebivajući se okolo, onako mahinato pita-Svi su na okupu? Posebno se uspravi kada se obrati brkajliji:“ Vi imate celu dokumentaciju o neuračunljivosti tuženika“.-na to će brkajlija-direktor žškole, kao iz topa dati odgovor:“Druže sudija, evo napismeno od lekara „- upirući prst u našeg uče, pa na jedan njemu svojstven način počinje da viče po sudnici:“on je sudija lud, imam da ja da je on napismeno skrenuo, da je  FANATIČNI POLITIČKI IDEALIST“-DA, DA-promrmlja sudija sam za sebe, sve je jasno.
Potom sudija onako ležerno obraća se tuženiku:“šta mislite na sve  to što kaše vaš direktor škole“-nema šta da mislim, obraća se uča sudiji-onako mirno kao da se njega uopšte netiče.
-A kako se  ponašaš tako-kao da se tebe netiče, obrusi sudija uči. Sudijin ton je pokazivao njegovo nervozno ponašanje, pa se to primetilo da pored bahatosti, manjkuje i u jezičkom smislu. Uča je primetio prilikom postavljanja pitanja, čak ni rečenicu nije znao da sklopi, pa se videlo da je njegova stručnost i opsteobrazovna komponenta bila na njiniskom nivou.
Uči se nekada nije dozvoljavalo ni da govori, sem kada je brkajlija migom davao znak sudiji-kao znak odobrenja. Naravno brkajlija je uvek vodio računa u kakvim situacijama treba dati odobrenje uči da govori, jer nekada može biti nepredvidive situacije za njega i celokupnu birokratsku mašineriju.
Uča se ovakvim situacijama više puta žesti-tražeći poštovanje najopštih prava čoveka-da može slobodno da govori. Sudija uz još žešćim tempom ga je uvek prekidao. vladavina jednoumlja je bila čak i usudnici. Svi su morali da isto misle i govore, pa i uča. To se čak i u sudnici nastavilo. Uči pored oduzimanja svih prava iz radnog odnosa.oduztea mu je i pravo na lični šivot, na kretanje i postojanje kao živog bića.
U trenutku mukle tišine. u sudnici, sećao se uča svih lepih doživljaja i priznanja koja su mu poklanjana  od strane naučnih radnika na naučnim skupovima. Izlagao je uča svoje inovacije o radu sa učenicima iz oblasti nastave i svojim oruginalnim idejama doprinosio kvalitetu naučnih skupova. Posebno se oduševljavao mlađi naučni kadar, koji je bio antidogmatski orjentisan-kome je njegova sloboda mišljenja i originalnost iznošenja ideja doprinosilo podstreka da se suprostavljaju raznim klanovima boljševički nastrojeni određenoj vlasti i politici.
Sa svežinom novih ideja rada i sa oduševljevenjem je prihvatan u svim gradovima. Donosio je sa sobom nove vetrove koji su duvali ka jednoj novoj svežini. Donosio je nove svetleće boje, koje su u sebi nosile polet, vedrinu i duh jednog novog vremena. To vreme je za njega bilo tako blizu, ali kada se vraćao natrag u svoju sredinu –ponovo je mirisalo na trulež starih okoštalih dogmatskih ideja. Nikako da se provetri prostorija u kojoj se nije moglo disati od smradi birokratskog smeća. Sećao se uča svog prvog naučnog skupa, na kome je nastupio poput Boška Buhe-bacio je za govornicom svoje saopštenje i onako iz glave izložio svoje viđenje o određenoj problematici na temu rukovođenja u obrazovanju.
Naravno učmalost tog skupa pretvorio se u žestoku polemiku na njegov nastup. birokartija je uvek uokviravala ko će i kako izlagati u nastupanju na javnim naučnim skupovima. Ubrzo njegovo ime sa akcentima iz nastupa na naučnim skupovima su zauzimali vidno mesto u glasilu prosvetnih radnika. našao je sebe u trenutku kada je izgledalo da je birokratija pobeđena. Nije mu smetalo da nekada neispavan, izgladneo u zadnjem trenutku stigne da prema redosledu izlagača-izađe i održi svoje predavanje. neznajući okolnosti pod kojima je dolazio i nastupao na naučnim skupovima, događale su se i komične situacije. neki iz organa vlasti su mu čestitali-da tako iz male planinske sredine, dolazi novi sveži duh u obrazovanju, da bi ti isti kasnije bili produžna ruka birokratije u učinom proganjanju. Uča je mnogo voleo decu, pa je sva odricanja i smisao svog života bio posvetio njima. To je naročito činio u konkretnoj praksi, kada ih je pokušavao da ih zaštiti u radu od starih batinaških metoda.
No, vratimo se ponovo šta se događalo po sudnicama. Sudija i brkajlija su na to gledali kao njegovu privatnu stvar. Njih se nije ticalo ko je to išao od grada do grada i širio ideje inovatorskog rada, progresa i humanosti. Njima je bilo važno da sačuvaju fotelje. ponašali su se kao da je uča bio sa nekog drugog sveta. da ga treba umiriti. Možda proterati-uništiti. Uča se nije dao tako lako  proterati i uništiti. Za njega je u tom trenutku sudnica bila mesto gde se čeličao i spremao da se bori za svojue ideje do kraja.
Sudija se trgnu kad tuženik izjavi da se neće predavati. da će se boriti do kraja. Za čoveka, za prorodno pravo-kome pripada čoveku. Brkajlija se uzjoguri i preplašeno sa izgoračenim očima reče-vidite sudija, on nepoštuje ni vlast, ni sud. Njemu znači niko ništa nemože. On znači može svašta da govori protivu ovoga suda. Zabranite mu da govori.
Sudija se uskomeša sa porotnicima i i nezna viđe ni sam šta da radi. Nije imao kud i brkajliji odgovori da neme ni sam da izaže  po njemu sa ovakvim čudnim čovekom.
U tim vremenima obavezno u sudnici dolazi doušnik koji daje nove instrukcije sudskom veću. Onda se ponovo javlja blagi osmeh sudije. taj smeh više liči na pomirenje ratnih plemena. Traži se u vremenu.
Sudski postupak se ponovo odlaže. Ponovo opet se počinje iz početka. tako sve traje da bi se žrtva slomila. da se stvore uslovi za pokajanje uče. Da se daje do znanje da brkajlije mogu sve da rade po sudovima. Sudovi su samo njihovi pokorni sluge.
Uča se privikao na drvene klupe u sudnici. Podsećale su ga na vozove koji dolaze ni odlaze. Paq je često tako sedeći razmišljao čemu  one  služe u prljavim sudnicama. Zašto su one podrežđene samo sudijama i brkajlijama, da u njima odlučuju ko može biti pametan-a ko lud?
Njemu više nije smetalo što ga potčinjavaju da bude čovek koji će imati pravo da se prirodno ponaša. Uvideo je kako čovek postaje sredstvo sa kojim se služi birokratska mašinerija za očuvanje vlasti. Svesno je prihvatio igru do kraja. Događalo se da brkajlija otupljeno gleda u pod, pa se trgne kad se pomene njegova funkcija direktora škole. Tada se uspravi i kočoperi pred lepom sekretaricom-koja celo vreme bulji čas u njega, čas u sudiju. Tuženika nije smela ni da pogleda. Jedino je iskoristila priliku da jednom u hodniku proćaska sa tuženikom-kad brkajlija nije bio na sudskom procesu. Ta žena je bila preplašena. Upala je da kao pravnik brani birokratsku oligarhiju. Znala je da je pravda bila na strani uče. Zato između savesti i znanja izabrala je ćutanje. Čak se jednom u hodniku uči ispovedala da zbog toga nemože ni da spava. kako je rekal-griže je savest. Ali strah od samog ishoda pred vlašću i brkajlijom je pokolebao. Pisala je sve protivu svoje volje i morala, kao i svojim pismima-ćesto se uključivala i u višim organima vlasti.
Tako se uči sudilo i u drugim sudnicama. Ova mala opštinska sudnica je više služila samo kao proba za suđenje u većim sudnicama birokratske oligarhije.
Kada se kod suđenja uči uvidelo-da se tako lako nemože slomiti, onda se odmah pristupalo promeni sudskog veća-da bi se ponovo pronašla mučenička metoda. Time se htelo učina tvrđava razbiti dio kraja. ta sudomanija traje više godina, dok stranka ili odustane, pa se pokorno prikloni moći vlasti ili pak je vlast koristeći pomoćna sredstva represije-dotera do potpunog materijalnog, duhovnog, pa čak i biološkog uništenja.
Dok je tako po sudnmicama tračio vreme života, uča je na parčetu papira sastavio jedan pisani tekst, kao teze svog života. Prema prirodnom redosledu  izgledaju ovako:
-detinjstvo, porodica, vaspitanje za rad, školovanje sa životom u jednom razvoju socijalističkom društvu posle oslobođenja naših naroda i narodnosti od okupatora.
-Kritički osvrt na patrijahalne odnose u porodici, školi i društvu. Zablude i kritička razmišljanja na period komunizma i komunista, koji su zaslepljivali ljude na jednoj strani a na drugoj strani postajali lopovi i pretvarali se u birokratiju koja je uništavala svoje najsposbnije i najmoralnije komuniste među radnicima, seljacima i stvaraqlačkom humanističkom inteligencijom u nauci i kulturi.
-Mladist, traganje za indentitetom sa pogledom na prošlost, sadašnjost i budućnost, sa dobrim i lošim ljudima kao posledica života zslepljenosti od svemoćne birokratije-komunista.
-Rad kao pokretač ljudskog života i nerad kao veliko zlo za čoveka i njegov opstanak-moto pokretanja mladalačke energije u godinama školovanja.
-Vreme rada na ciglarskim poslovima za potrebe školovanja i život u internatu, kao kolektivistički način života i mišljenja, kao negativ vremena i pozitiv okolnosti za pogled napred.
-Godine snova, početka rada sa decom u zabitom planinskom selu-godine obmane i laži.
-Godine života u prirodi i sa prirodom-godine vladanja polupismenih, ratobornih i svemoćnih direktora i političara.
-Gad, sram, noćna svetlost i dnevna tama u morama, ljudskim patnjama i nadanjima.
-sadizam, cinizam i vlastoljublje kao bolest koju su su stvorile od čoveka zver-koja nezna šta će sa sobom, koja nagriza kao crv drvo, koje treba štititi-svojstveno ljudskom rodu kao odrodu zlog semena nasejanog u prašini.
-pedagoško znanje i neznanje o učitelju, kome daju slavu i skidaju slamu da bih svoju sačuvali glavu-da bi učitelj sa svojom slavom spavao na jastuku sa slamom.
-Škola kao učilište i mučilište za odrasle i decdu-koje se stvfaralo pod patronatom komunizma za bolje juče i gore sutra. To gore sutra biće bolje juče kada se sazna više o školi života i o pedagoškim znanjima i neznanjima životnih škola.
-Komunizam je od škole stvorio kolektivno slepilo i nagluvu decu, koja bih dobro videla i dobro čula kada bih njihovi vaspitači bolje slušali i videli ko koga vuče za nos.
Posle mnogih  životnih brodloma, uča je sve to preživeo, uspravio se-pa nastavio da živi u jednom drugom vrenmenu. sve je ostalo iza njega, samo su ostali tragovi života.
Septembar 1990.godine Vlasotince             
                                                                        Miroslav-Mirko Mladenović Mirac
                           

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > Читаоница > Српска књижевност (Уредник: Дарко Новаковић) > Тема: Priča o uči