Zaista se nisu svi složili sa tim pravilom, međutim dok se to i zvanično ne izmeni moramo tako da prihvatimo. Ipak, napisao bih još nekoliko reči.
Ono na šta se lingvisti obično pozivaju u pokušajima da ospore to pravilo je Pravopis iz 1960. godine, tačka 195:
Završni deo navodnika beleži se na dva načina:
a) Ako je među navodnicima potpuna rečenica, završni deo navodnika meće se iza ostalih rečeničnih znakova:
Svi gromko uzviknuše: "Živela slobodna Jugoslavija!"
On ga upita: "Kada mislite ponovo u Dubrovnik?"
b) Ako je među navodnicima samo deo rečenice, završni deo navodnika stavlja se ispred ostalih rečeničnih znakova:
To je, dakle, taj tvoj čuveni "liječnik". — Zar nisi gledao igru splitskog "Hajduka"? — "Majko", uzviknu on tiho, pa opet zaspa.
Međutim, ono što se obično previđa (namerno ili slučajno) je
Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika Aleksandra Belića, koji je bio aktuelan pre ovog (čuvenog) iz 1960. godine. U njemu nema dvosmislenosti:
Kada uz reči ili rečenice koje se nalaze pod navodnicima stoji još koji znak interpunkcije neki se nalaze ispred završnog navodnog znaka (upitnik, uzvičnik, pauza i tačkice), a ostali iza njega (tačka, tačka i zapeta i zapeta).
Naveden je i primer:
"Zanat je zlatan".
Dakle, novi Pravopis tada je potpuno izmenio ono što je govorio stari! Ne treba zanemarivati ni činjenicu da u novom, kao što se može videti iz citata, nije naveden primer sa tačkom — što, iako se čini da je pravilo dovoljno jasno formulisano — ipak može dovesti u zabludu. O tome svedoče i sledeći primeri iz
Savremenog srpskohrvatskog jezika M. Stevanovića:
Svakome se tuži: "Nemam sreće".
Njegova se ruka najzad umiri, a njegovi prsti ostaše savijeni i zgrčeni na dlanu, i on reče prigušenim glasom: "Moram da razgovaram s vama vrlo ozbilno".
Situacija postaje još zamršenija ako uzmemo u ruke
Gramatiku srpskohrvatskog jezika Radomira Aleksića i Milije Stevanovića. Naime, oni bez posebnog naglašavanja, koriste malo jedan a malo drugi obrazac:
Narod veli: "Sloga kuću gradi, a nesloga je razgrađuje."
Narod lepo veli: "Lako je reći, ali je teško učiniti".
Dakle, cenim da je potez najnovijeg Pravopisa sasvim na mestu, jer dozvoljava izbor između dve varijante od kojih je svaka imala pristalica ne samo među narodom već i među stručnjacima, i obe su bile toliko ukorenjene da bi verovatno bilo smešno sada pokušavati izbaciti jednu od njih.
I poslednje, nisam siguran zašto bi bilo prirodno da, kada se pisac opredeli za jednu varijantu, ostane tome dosledan u celom tekstu. Štaviše, upravo smo videli da ne samo pisci već i jezičaru umeju da pređu preko ovoga. Recimo, ja sam navikao da koristim sledeću varijantu pisanja završne tačke — kada je uvod u citirani govor samo uvod i ništa više, onda tačku pišem unutar navoda, a ako i sam uvod ima nekog značaja za priču onda tačku izvlačim napolje. Tako i tumačim primere iz Pravopisa — u trećem primeru, "Poaro primeti" služi samo kao poštapalica za upravni govor, dok u prvom primeru, iako ne znam kakav je tekst pre i posle te rečenice, "Nastavljajući svoju asocijaciju, promrmlja" posmatram kao deo priče — dakle, njega je nešto asociralo, zatim je nastavio tu asocijaciju, itd. Naravno, ipak je ovo samo moje tumačenje, ali mislim da mi se ne može prigovoriti da grešim, uprkos tome što nisam dosledan i često upotrebljavam obe varijante u istom tekstu.
