da li je [transkripcija] neophodna i ako jeste zašto? [...] Odnosno zašto ne izgovaramo strane reči u originalu, ako se već nisu u nekom obliku odomaćile kod nas?
Ја бих се, макар за ову тему, ограничио на властите именице? Важи? :) (Где за властиту именицу у овом случају узмимо најшири могући скуп, речи које су такве било по критеријумима нашег или изворног језика.)
Такође бих увео још једно поједностављење, која ће важити до пред последње пасусе ове поруке: рецимо да
уопште немамо ћирилицу, да пишемо само латиницом, и да
не постоје страни језици који се не записују латиницом (руски, арапски, кинески...)
Када сам овако поставио сцену, да установимо две крајњости:
- сва страна имена пишемо и изговарамо у оригиналу
- сва страна имена или транскрибујемо, и у запису и у изговору, или преводимо, тек да садрже само наше гласове
Прва крајњост је практично неизводљива. Тешко ће већина савладати тачан изговор енглеског, а камоли још француског, шпанског, турског, вијетнамског. Такође практично нико неће моћи да истраје, ни умно ни технички, да у оригиналу записује ишта поред енглеског, и рецимо, немачког — хоћемо ли пазити на албанско
ç, турско
ı, исландско
ð, безброј вијетнамских дијакритика? Безизгледно.
Друга крајњост је захтевна, али нимало неизводљива. За сваку сродну групу светских језика постоје, или већ неко може израдити пре или касније, правила транскрипције. У данашње време би нам само требала установа са испоставом на Интернету, која би сакупљала транскрипције, прихватала захтеве и прослеђивала их језичким стручњацима да их очас посла одраде.
Шта између ове две крајњости? Практично се поступа овако, и код нас и у западном свету: ако је реч енглеска, француска, шпанска, немачка, хајмо изворно, и можда се потрудимо и да је тако и изговоримо. Ако је реч турска, исландска, вијетнамска — ко их шљиви, који су они фактор уопште, пишимо како смо прочитали из енглеских/француских/... списа где смо је видели, а читајмо како нам се ћефне.
Ово и било које друго међурешење, које може бити међу- само по томе што прави сегрегацију између језика, мени
лично цивилизацијски је неприхватљиво. Како је прва крајњост немогућа, остаје ми само да се држим друге.
šta je poenta, da nešto zvuči što približnije originalu ili da može da se izgovori košrićenjem samo glasova koji postoje u srpskom jeziku (ili nešto između) [...]
„Нешто између“ као трећа могућност јесте контрадикција. Транскрипција је већ „нешто између“, и то најбоље „нешто између“ по мишљењу стручњака који се баве појединим језицима. Говорити стручњаку за дати језик да је неко друго „нешто између“ боље од оног „нешто између“ о којем се он већ убио ко̑ мајка размишљајући и разматрајући са својим парњацима, може се само када смо му и сами колеге, иначе ускачемо у чизме онога што му се не допада распоред носећих стубова на грађевини :)
koliko pravila imaju navoda za npr. engleski - srpski?
Премного за било кога ко се тиме посебно не занима, али енглески такође има и премного гласова натоварених на премало слова (~43 гласа, од чега ~12 вокала, нисам нашао недвосмислене бројке) да би га правилно изговарао неко ко се њиме такође посебно не занима.
(Рекох у оној другој теми да знам како се
Thunderbird изворно изговара — кад боље размислим, то је врло јака тврдња :)
kako se transkibuju reči koje imaju isti oblik u više jezika (isto se pišu ili čitaju)?
Ако има облик у више језика, онда је врло вероватно да и ми већ имамо усвојени облик из изворног језика. Чешће него што није, код таквих речи корен је латински/старогрчки. У том случају, најчешће бих користио наш облик (тј. превео реч, не транскрибовао), осим када представља главнину имена са јаком културном залеђином. Нпр. програм за е-пошту
Evolution као Еволуција, али филмски студио
Universal као Јуниверзал. А чим дајем критеријум који се не може објективно одмерити, такође значи да бих сматрао оба решења правилним, препуштеним личном избору.
* * *
Сада одстрањујем поједностављење од непостојању не-латинице, код нас и у свету.
Увођење нелатиничног елемента у стране језике, само појачава аргументацију коју сам горе изнео, и уводи додатне потешкоће за свако решење — осим оне друге крајњости, на коју никако не утиче.
Увођење нелатиничног елемента у наш језик, пак, само олакшава другу крајњост. Силом сирове различитости према писму из којег нам већи број страних речи данас долази, писање ћирилицом практично спречава недоследно остављање у изворном облику, и произвољно изговарање, какво већином имамо данас.
(Иначе, ова моја допуна за ћирилицу, као и почетна поједностављења, била би сасвим обрнута да смо пре који месец ламентирали о последњем лету Тупољева 144 на линији Москва-Пекинг, и ја бих сад лелемудио „zašto treba govoriti i pisati ‘topovnjača Potemkin’ a ne ‘bronenjosec Pjatomkin’...“, баш тако :)
допуна: Овај, не осврћите се сувише на моју погрешну руску и квази-руску транскрипцију, ваљда не квари дух алтернативне стварности :)
