[...] Te dve reči niko ne izgovara odvojeno [...]
Као углавном и никоје друге две. Размаци између речи својствени су писању, не чине се у говору. У говору се „чује“ само тачка, зарез и остали дужи прекиди (потражити
speech segmentation). То је зато што је говор урођен људској врсти, док је писање ствар цивилизације; односно, мозгу није проблем да издваја појмове из непрекинутог тока изговорених гласова, али јесте из непрекинутог тока слова на папиру. И то се увидело сразмерно скорије, још у средњевековном латинском се нису раздвајале речи у запису. Дан данас, идеографски језици такође не раздвајају речи размацима, јер су идеографи сами довољни за то („чвршће везују“ значења од алфабета).
Лично сам имао прилике ово да искусим, слушајући многе делимично до потпуно стране ми језике. Док ми, рецимо, бугарски заиста звучи као да „раздваја“ речи, индијски језици су ми бујица гласова без станке.
