(Treba li svaki jezik imati svoju verziju latiničke transkripcije ćiriličnih imena je druga tema, o kojoj nećemo ovdje.)
Треба ли не бих рекао да је уопште тема, већ тема само може бити
чију ћемо транскрипцију користити, своју или нечију туђу.
На пример, данас ми прође кроз руке последњи број „Флугревија“, тиражног немачког часописа о ваздухопловству. И у њему само могао да видим овако (енглески у загради):
Berijew (
Beriev),
Iljuschin (
Ilyshin),
Mikojan (
Mikoyan),
Aviadwigatel (
Aviadvigatel),
Solowjew (
Solovyev),
Wimpel (
Vympel), итд. Такође сам, међутим, могао да видим и
Aviadvigatel, са
v уместо
w — типичан пример колебања до којег долази кад су извори разни, а транскрипција ђене-ђене.
Значи, можемо да бирамо хоћемо ли сопствену транскрипцију, или енглеску, немачку, француску, ..., литванску, исландску. Притом, како год да се одлучимо, морамо пазити одакле заиста реч долази, да не бисмо имали салату различитих транскрипција.
А ако бисмо о „заједничким“ транскрипцијама, онда прво треба сести за сто са Енглезима, Французима, Немцима... тако да, слажем се, не да је друга тема, него није ни за овај форум :)
Na originalnom jeziku na kojem je knjiga pisana, zar je to problem, odatle se i transkripcija vadi
...докле год је тај језик енглески. Понављам се, али сам тражиш: шта ћемо са немачким, француским, (знаш већ која следе :), именима и њиховим специјалним латиничким словцима?
Kaurismäki,
Erdoğan,
Ibáñez — шишати и сецкати одокативно, ко̑ што се чини у традиционалним латиничким језицима? А шта са пољским и чешким, чијих нешто слова имамо — шишамо све, или само по неопходности? :)
Питам се, по чему је запис који нити одговара изворном нити наводи на најближи изговор, мање лош од оног који такође не одговара изворном, али макар даје приближан изговор, и то такав који ће сви једнако тумачити?
(Овај, кад већ споменух, Erdoğan -> Ердоган је погрешно, зар не? Турско ğ само продужава претходећи самогласник, ИПА каже ɛrdɔːɑn, значи ли то да би ваљана транскрипција била Ердоан? Неки Турци овде ми се фино одсмејуљише кад сам једног што се пише
Çağatay, од чега ја мени на папиру остало било само
Cagatay, ословио са Кагатај место Чатај :)
[...] S obzirom na situaciju u ostalim jezicima, jasno je da je prva i osnovna svrha transkripcije imena pisanje ćirilicom, a da je sve ostalo na drugom mjestu.
Ја не бих тако олако мешао узрок и последице. Експериментално опажање које наводиш, само указује на узрок: машили смо транскрипције јер нам је писмо било довољно различито да не трпи квазиизворне записе.
Последица, међутим, јесте модерно (као временска одредница) и, бар до пре деценију и по, добро усвојено правописно правило. Које само доводи до логичног закључка и темељите изведбе оно што се и тако дешава у латиничким језицима, као што сам навео горе у примеру са „Флугревијем“, уместо хоћу-нећу од-случаја-до-случаја одокативности.
Следи мала лична анализа:
Изворно записивање имена у латиничким језицима вуче још с почетака њихових писмености, како су се уобличавали у средњовековној црквено-латинској сфери, где се писана имена класичних учењака и светаца нису баш имала доводити у питање :) Образац који се затим наставио како је ко културно предњачио испред осталих, те имена великана из тих језика такође није било упутно „вулгаризовати“. Дуго беше, чини ми се још увек и у 18. веку, да су учењаци поред свог народског имали и „латинско“ име.
Насупрот томе, Византија, која нам је углавила корене ћирилице, брзо се низ Босфор и Дарданеле придружила Атлантиди, а њихови се ђачићи расули свак на своју страну и са својом муком, без неких културних узвишености које је требало пратити („101 начин за пресретање три товара блага“, с прилогом „Избор плугова за диверзантско орање“). Тако да је почетком и током 19. века, када се упореди са западним језицима, био добар лингвистички вакуум, спреман да усисава нове изуме без историјског багажа. Зато нам такође данас на памет не пада да пишемо квазиизворно страна ћириличка имена кад пишемо ћирилицом.
