Па, Мићо, о чему бисмо онда овде расправљали?
Српски језик зато и има све оне деклинације, конјугације, падеже и остале посластице, а има и Правопис који свему томе мора да одговори, стога се не слажу сви језикословци понекад
око нечега. Онда не бисмо имали о чему да распредамо оволике приче.
Ово све/цело време и изједначавање, да се тако изразим, значења прилозима задњи и последњи је условила само и искључиво пракса, јер су се и састављачи стручних књига водили њоме, закључивши, наиме, да се ово пречесто употребљава да би и даље остало неправилно, па га прогласише за правилно.
Поновисмо овде небројено пута да је језик жива материја, и да његово обликовање понајвише зависи од самих говорника, читај: широких народни маса, и да лингвисти најчешће прибегавају забележавању стања. Наравно, све ово се ипак мора подвести под нека граматичка правила, да би се језик колико-толико могао једнообразно записивати на подручју целе земље, јер, и о томе смо расправљали, не могу се сви поддијалекти завести као књижевни језик — нека правила записивања и изговарања морају постојати.
Ако си као поједница мислио на Клајна, јер се овде најчешће на њега позивамо, није баш тако. Има и доста других лингвиста чије су књиге такође веома меродавне, а најчешће је реч о групи аутора. Они су испратили неку ситуацију у језику и у складу са својим познавањем језика и његовог развитка и многих других параметара забележили ово у књигама. Погледај под
литературом на шта се најчешће позивамо овде.
И, да не заборавим, добро нам дошао.
