Нешто ми тај учитељ из малог града личи на оне језикословце паметнице који се гнушају израза
сат времена, месец дана, задњи пут, на телефону. Све те језичке „прохибиције” смислили су људи који језик познају само и једино са оне најповршније његове стране (и најчешћи им је принцип „Свака реч сме да има само једно значење”).
Одговор је, дакле,
не. Реч
једна у тој конструкцији
није сувишна. Шта остаје без тога:
Има кућица?! У оваквом склопу реченице (егзистенцијална реч. са она четири услова које сам помињао горе) мора стајати некаква допуна или одредба, јер без тога звучи „празно”. Пролази
Има једна кућица (број),
Има нека кућица (заменица),
Има лепа кућица (придев; али и то је помало непотпуно без једна), па пролази чак и Змајева материна маза:
Има дете у селу, али не могу да замислим да изговарам реченицу
Има кућица, осим ако то није одговор на питање
Шта има тамо?Постоје у језику оне речи које не уносе ново значење у говорну мисао, али поспешују споразумевање. Оне се зову редундантним. Ако кажем
Видео сам једног слона и две жирафе, неки ће ме учитељ извући за уши и пре него што му објасним да је због тог „
једног слона” моју реченицу схватио бар за делић секунде брже него што би без те речи. Да сам рекао само
слона, он би из тог акузатива једнине морао да ишчитава да је реч једном слону, а овако је знао да ће бити један и пре него што сам изговорио именицу.