Joe, hajde, molim te, ponovo da pređemo ovo, možeš li? Opet čituckam ovu temu, i ipak se i dalje ne bih mogao složiti s tvojim pojašnjenjem sa analogijom, već upravo mislim da je reč o trećoj palatalizaciji u svima ovima primerima.
Не. Номинатив отьць није никако могао настати од *otьkъ (што је регуларни претпостављени облик), јер се трећа палатализација није могла вршити ако је иза велара тврди полугласник. То важи и за кнез и витез: номинативи нису добијени никаквом палатализацијом, већ аналогијом.
Kako to se treća palatalizacija nije mogla vršiti ako je iza velara zadnji poluglasnik? To jeste bilo tradicionalno mišljenje, ali već dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka pojavljuju se teorije slavista koji se ne slažu s time, dopuštajući ma koji zadnji samoglasnik iza velara. Kasnije je utvrđeno da se samoglasnik iza velara u trećoj palatalizaciji prosto svodi na rano praslovensko *a, kao što se i onaj ispred njega prosto svodi na rano praslovensko *i, iza koga je mogao slediti nazal. A to rano *a je potom dalo i zadnji poluglasnik u klasičnom praslovenskome, ali to za treću palatalizaciju više nije bitno. (Jer, treća palatalizacija je jedna od najstarijih praslovenskih promena — ona je zasigurno starija od druge palatalizacije, a neki slavisti veruju i da je najstarija od ove tri promene velara; i pogodila je ranu praslovensku fazu. Tada još uvek nema poluglasnika u njezinu samoglasničkom sustavu.)
Onda, od ranog praslovenskog *atikas nastalo je upravo kasnije *otьkъ zaobljivanjem *a u klasično praslovensko *o, otpadanjem završnoga *s i promenom *i u *ь i krajnjeg *a u *ъ, ali to je, upravo, sasvim pogodna okolina za treću palatalizaciju — velar iza prednjeg samoglasnika koji se svodi na *i, i ispred zadnjeg samoglasnika koji se svodi na *a, prvo je omekšao do *k’, a kasnije se sibilarizovao do *c. Zadnji pak poluglasnik iza *c promenjen je docnije u prednji zbog mekoće toga suglasnika. I voilà — dobijamo stsl. otьcь, od ranoga praslovenskoga *atikas; i to *k u *c trećom palatalizacijom.
Pa isto važi i za *knęzь i *vitęzь. Ovo su pozajmljenice iz germanskoga, *kuningas i *vitingas. I opet, rano praslovensko *vitingas daje klasično *vitęzь nazalizacijom *inC u *ęC, i trećom palatalizacijom *g u *(d)z, za koju je i to pogodno okruženje, jer ispred velara su *i i nazal, a iza njega *a. (Dakako, prelazna je osnova *vitęg-, od koje je pridev čije si poreklo sasvim jasno rasvetlio.) Isto tako i *kuningas daje *knęzь, i *peningas daje *pěnęzь.
Sve ovo nisam pisao iz glave, nego zaista konsultujući literaturu. Već sam pomenuo jednu uporednu gramatiku koja postanak *(d)z u *knęzь i *vitęzь tumači trećom palatalizacijom, a ne analogijom. Na isti način tumači i postanak *c u *otьcь. I Duja je u
ovoj poruci ponudio jedan sasvim zgodan člančić.
Da stvar bude lepša, ti sâm kažeš u jednoj od poruka iznad kako je psl. *vitęzь
moralo nastati od *vitęgъ trećom palatalizacijom, a onda pak to nešto kasnije odričeš i ističeš analogiju.
Дакле, то прасл. *vitędzь морало је трећом палатализацијом настати од *vitęgъ, а та је именица у време након прве палатализације у вокативу сигурно гласила *vitęže, док јој се придев, ако није касније настао по аналогији, сигурно морао градити овако: *vitęg- + -ьskъjь > *vitęžьskъjь (претпостављам да се и у старим споменицима може наћи витѧжьскыи или нешто слично). Добро, назал је прешао у е, редуковано и испред ј је дало -ски (са дугим и), а даље је лако: витежски > витешски > витешки.
