Ма моја поента је само у томе да је латиница практичније писмо у савременом свету који се у великој мери ослања на коришћење рачунара.
Зависи од дефиниције „практичног“ :) За мене, „практично“ значи обезбедити
жељени квалитет уз што мање труда. Око многих тачака квалитета може се расправљати, али уопштено, сматрам да је латиница практичнија само за остваривање нижег квалитета. За виши квалитет практичнија је ћирилица, и то
посебно у рачунарским применама.
И ето, и након толиког времена, технологија је таква да је коришћење ћирилице још увек непрактично и многим ситуацијама а често је и озбиљан проблем.
Мислим да је ово поглед на ствари из погрешног угла. Какав год технички проблем ћирилице да постоји, он не важи само за ћирилицу, већ за било које писмо које садржи знакове који се не налазе у уникодском скупу Латин-1 (углавном западноевропски језици), па и за нашу латиницу.
Штавише, чињеница да латиницу користи већина држава која је имала знатног уплива у техничка решења, је управо узрок свих тренутних техничких проблема. Да се међу тим државама нашла једна која користи нелатинично писмо, много пре би се дошло до концепта Уникода. Уместо тога, дуго времена се ишло на крпљење горег у лоше.
Слично крпљење се може илустровати и дан данас код нас. Колико сам ја могао да оценим, по јужнословенском простору Интернета најчешће се и не користи
наша латиница, већ енглеска („ошишана“). Другим речима, наша латиница, због своје слабачке различитости са енглеском, врло ефикасно индукује употребу ошишане латинице, уместо решавања техничко-психолошких проблема истих као и за ћирилицу. Ћирилица би, с друге стране, управо индуковала (и индукује) решавање тих проблема. Другим речима, као што рекох, латиница у нас доноси погоршање квалитета, а ћирилица побољшање. Ово је само
један од многобројних таквих случајева на које сам наишао до сада.
Највећа сметња је сама тастатура. Лепо је то што сада притиском на дугме можемо да мењамо хоћемо ли ћириличну или латиничну тастатуру, али није лепо што се те тастатуре у свему разликују. Само су слова и бројеви тамо где треба да буду, а сви знаци интерпункције и остали симболи се померају [...]
Тастатура је само психолошка сметња само услед тога што смо навикли на ошишану латиницу (као што причах горе), ружна навика које се изгледа није лако отарасити. Мени лично различитост тастатура не ствара никакав проблем, јер већ годинама поштујем прост принцип: на енглеском језику пишем америчким распоредом, на српском српским.
Ово није ствар личног менталног склопа, већ добро познат психолошки феномен, такозвана „мишићна меморија“. Када желим да откуцам „zoom“, мозак не размишља свесно о томе где се налази тастер који даје z, већ извршава аутоматску комбинацију покрета прстију која даје реч „zoom“; исто тако, постоји забележена и аутоматска комбинација покрета када куцам „зима“. Чињеница да се слово з/z на српском и америчком распореду налази на различитим местима не игра никакву улогу.
Даље, не заборави да су српски распореди исти по овом питању, а да је амерички тај који је различит. Односно, ако је различитост распореда проблем (као што није), онда важи и за
нашу латиницу и за ћирилицу. Као и обично, ово опет указује на сталну ману латинице: исувише је лако поистоветити је са енглеском, што доводи до снижења квалитета.
Ја заиста не улазим у то ко пшише којим писмом и зашто. То је ствар личног избора, образовања и потребе.
Далеко било да бих иједног тренутка помислио да неког силом терам да користи једно или друго. Међутим, разлог за овај мој став није само моралан, већ делом и себичан. Волим да питам људе зашто користе писмо које користе; најчешћи одговор на то се своди на „појма немам“ (у ком случају ми није од значаја), али с времена на време чујем и неке аргументе, који су ми путоказ за неке друге црте карактера (као мали психо-тест :)
Гласање
