„Veliki Brat“ i treba tako pisati jer je posredi lično ime, i potpada pod ono o čemu smo
ovde govorili.
Pošto posedujem dotični Pravopis — Belićev „Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika“ iz 1950. godine („novo, dopunjeno i ispravljeno izdanje“) — pogledao sam ovo za vas.
U tački 183. zaista stoji: „Iza naslova i naziva, potpisa (na dokumentima, ispod članaka i sl.) i iza rednih brojeva ne treba stavljati tačku.“ U tački 21. piše: „Tačke iza arapskih i rimskih brojeva nisu obavezne kada su ti brojevi redni i kada je iz teksta jasno da su redni.“ U tački 242. ponovo se kaže: „Kada arapske ili rimske cifre znače redne brojeve, uz njih ne treba stavljati tačku ako je jasno iz ostalog teksta da oni tu moraju značiti redne brojeve. Kada se ipak uz takve cifre stavlja tačka, ona pokazuje ili da kakvu reč ili izraz koji se može lako pogoditi treba podrazumevati (1. — „prva tačka“ ili sl.) ili da se mora razumeti kao redni broj: 1. četa 11 puka odmah da posedne Golo Brdo (znači ne „jedna četa“ već prva četa).“ Obratite pažnju i na pisanje toponima Golo Brdo!
U vezi s pisanjem suglasnika „j“, Belićev pravopis u tački 88. donosi: „U rečima izvedenim od reči sa osnovom na
ij kada to
ij dođe pred suglasnik, —
j se ne piše: ubijati: ubica, ubistvo; Šumadija: Šumadinac; Ilija: ilinski i sl.; isto tako kada su pridevi izvedeni nastavkom
ski od osnova na
ij-, treba pisati
i koje jedino odgovara izgovoru“; te zatim daje primere: šumadiski, teraziski, srbiski, vizantiski, teoriski, austriski, avliski itd., ali dodaje i: „doskora se pisalo i ponegde se još piše etimološko: šumadijski, terazijski, srbijski itd.“ U rečničkom delu Belićeva pravopisa ovakvi pridevi navođeni su s oblikom bez „j“ ali pored je sa znakom jednakosti navođen i oblik sa „j“: „vizàntīskī, -ā, -ō = vizàntījskī, -ā, -ō“.
