„Oni“ su naudili „nama“. Svi su „oni“ naudili svima „nama“? Meni nisu. Moju porodicu, bogu hvala, niko nije dirao. Grobove mojih predaka niko nije orao. Meni niko ništa nije otuđio. Niko se ne baškari u mome stanu a da ja nemam gde da živim. I nemam razloga nikoga da mrzim.
Kome nesretniku je neki podao čovek naneo takvih zala, bilo koji i na bilo komu mestu, taj nesretnik verovatno ima razloga da mrzi toga zlobnika. (Ako je neki Albanac nekom Srbinu to uradio, jesu li svi Albanci zato krivi a svi Srbi žrtve? I obratno. Pa i ako Srbi već iz nekog njihovog razloga mrze, moraju li svi Srbi da mrze? I zašto, kao da su nekakva primitivna plemenska zajednica koja prezirno pamti i sveti se? Svi za jednog, jedan za sve? Ko nije s nama, on je protiv nas? Neka crknu dušmani?)
Ja se izvinjavam, ali želim samo da odgovorim na ovo, jer mislim da sam pogrešno shvaćen.
Ja pre svega nisam ekstremista, da ja nešto posebno mrzim negoga. Ovo o čemu pričam je delimično pogodilo i moju porodicu, pa samim tim imam pravo da se gnušam ljudi koji su nam(mislim na porodicu, ali i sve žrtve) to učinili.
Takav stav, "meni niko ništa nije uradio" je imala i Nataša Kandić, kada je opalila šamar čoveku kome je nestao sin, i to je velika sramota.
Ne kažem da sada svi Srbi moraju da mrze sve one koji su im se suprotstavili, niti da uopšte treba da se mrzi bilo ko, ali mogu barem da pokušaju da razumeju ljude koje je zadesila nesreća na ovaj, ili onaj način. Tipičan primer bezosećajnosti za sopstveni narod je rečenica koja kruži Srbijom. Parafraziram: "Oni Kosovari nam uništiše život."
Ja lično nisam sa Kosova i mene ništa od toga nije zadesilo, ali braću i sestre mojih roditelja, kao i njihovu decu, i te kako jeste.
Ljudi moraju da se saosećaju sa drugim ljudima, jer će i njih sutra, ne daj Bože, zadesiti ista ili slična nepogoda, i verovatno će tek tada shvatiti da su grešili.
Apsolitno se protivim onim nazovi patriotama, koji bi da brane ili da se svete tako što će se najesti, obući Er Maks, Najk trenerku, Faerku, uzeti kalašjikov, prvo polupati Beograd, da pokažu snago, a onda otići do granice i reći: "Važno je želeti. 'Ajmo sad na pljedžu."
Nije potrebno mrzeti, niti bilo kako delati, potrebno je samo pokazati malo saosećanja.
