Ne znam za šta ti tačno trebaju akcenti, ali pored izvora u kojima se mogu pronaći, svakako treba pomenuti i to da akcentuacija nije baš riješena stvar, kao što pokazuje
Klajnov članak o akcentima ili sljedeći citati iz uvoda u
Veliki rečnik stranih reči i izraza:
Akcentuacija uopšte, a posebno akcentuacija stranih reči u srpskom standardnom jeziku, najproblematičnije je i najneobrađenije područje naše normativistike. Zbog toga je tu u izradi ovog rečnika bilo i najviše teškoća, posebno s obzirom na nesaglasnosti normativaca u vezi s primenom standardnih (novoštokavskih) naglasaka i postakcenatskih dužina u izgovoru reči stranog porekla, ali i različito akcentovanje mnogih odrednica u našim rečnicima stranih reči.
Iako autori nekih rečnika (kao npr. Anić i Goldštajn) uz standardne daju i izvorne (neprenesene) akcente, uobičajene u govornoj praksi, mi smo se odlučili za standardnu akcentuaciju. Ovo pre svega zato što ta materija još nije dovoljno istražena, a nema ni saglasnosti lingvista o slučajevima kada se može, i mora, odstupati od novoštokavske akcentuacije u izgovoru stranih, pa i nekih naših reči. Osim toga, s obzirom na raznolikosti u govornoj praksi, veoma je teško odrediti granice takvih odstupanja. Napokon, tu je i još jedan razlog što smo se opredelili da dajemo samo standardne akcente i dužine. Korisnici bi, naime, dodatne informacije o uobičajenim neprenesenim akcentima mogli shvatiti kao naše opredeljenje i normativni stav, a mi takav stav, bez čvršćeg uporišta u rezultatima ozbiljnijih istraživanja, nikako ne bismo mogli zauzimati.
Ipak smo, u nekim slučajevima, gde standardni akcenti u rečima stranog porekla zvuče nategnuto i neprirodno, jer ih baš niko tako ne izgovara, stavljali samo uobičajenu akcentuaciju. To smo činili i kada strane reči (npr. muzički termini, preuzeti iz italijanskog), zbog ograničenog područja upotrebe, nisu u dovoljnoj meri, ili uopšte nisu, adaptirane, pa, pored ostalog, zadržavaju i izvorni akcenat.
