Омер-бег Сулејманпашић Скопљак
У званичним уџбеницима, енциклопедијама, антологијама или некој другој званичној литератури, тешко да ћете наћи нешто о овом српском песнику. Разлог због кога овог песника постављам на овај форум јесте управо жеља да га отргнем од заборава, а и мишљења сам да је Вокабулар право место на коме би требало да се нађе један овакав, истина специфичан, али српски песник.
Кратку биографију и још неке његове песме, можете прочитати на линку:
http://www.njegos.org/litera/omer-beg.htm ЖЕЉА
I
Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.
И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.
Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.
Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.
Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.
Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.
Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.
II
У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?
Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.
Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!
III
Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.
Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!
Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!
Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!
Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8.