Ја обожавам Мешу Селимовића.
Дервиш и смрт ми је омиљена књига, имам гомилу реченица које сам записао, али можда би било најбоље да сам преписао целу књигу.
Од памтивјека синови су неразумнији од очева, и разума би тако сасвим нестало, али срећом синови постану разумни чим постану очеви.
Људска мисао је несигуран талас што га подиже или смирује ћудљиви вјетар страха или жеље.
Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утваре и живот, па нема ни чистог сјећања ни чистог живота. Даве се и оспоравају, непрестано.
Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.
До краја живота упознаваћу људе, а никада их упознати нећу, увијек ће ме збуњивати необјашњивошћу поступака.
Смисао је горак: човјек треба да се одрече свега што би могао да заволи, јер су губитак и разочарење неизбјежни.
Цијеним нова пријатељства, она су љубав која нам је увијек потребна, али стара пријатељства су више него љубав јер су дио нас самих.
Страх и немоћ рађају ниске нагоне.
Човјек није дрво и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто човјек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је први почетак старења јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени мјесто и наметнуте услове.
Шта се то одједном деси, који се то камен из темеља измакне, па све почне да се руши и одроњава? Живот је изгледао чврста зиданица, ниједна пукотина се није видјела, а изненадан потрес, бесмислен и нескривљен, порушио је поносну зиданицу као да је од пијеска.
Било би лијепо да сам скитница. Он увијек може да тражи добре људе и друге крајеве и носи ведру душу отворену за широко небо и слободан друм који не води никуда, који води свукуда. Кад човјека само не би држало освојено мјесто.
Увијек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено.
Земља је ненастањива, као и Мјесец, а ми себе варамо да је ово наш прави дом јер немамо куд.
-Ствари не постоје док се не кажу.
-Ствари не могу да се кажу док не постоје.
Ред је коначност, тврди закон, умањивање броја могућих животних облика, лажно увјерење да владамо животом, а живот се све више отима, све нам више измиче што га више стежемо.
Аааах, књига мог живота... Да могу да сварим целулозу, прогутао бих је.
