Ako navodim citat iz knjige na, recimo, engleskom, svakako ću ga morati preneti latinicom i u ćiriličkom tekstu, a zatim ga i
prevesti jer je i to neophodno kada se navode citati na stranim jezicima. Ako navodim tekst na hrvatskom, neću ga sigurno prevoditi čitaocu namerniku, pa zato ne vidim prepreku zašto ga ne bih i preslovio u ćirilicu ako je čitav tekst ćirilički, jer je i hrvatski jezik (kao i bošnjački i, ako bude postojao, crnogorski), kao i srpski u potpunosti konvertibilan između dvaju pisama. (Dok bilo koji drugi strani jezik nije u potpunosti.)
Sve dok opšte shvatanje u narodu bude takvo da je besmisleno da, na primer, navedem citat na hrvatskom, latinicom, a zatim ga tobož prevedem na srpski, na ćirilicu, samo duplirajući jedan te isti razumljivi tekst, mogu se i citati na hrvatskom lasno preslovljavati. (Mada, čitam pre neki dan u Politici kako je neka knjiga našeg istoričara, Ćorovića čini mi se, skoro izdata u Hrvatskoj i uredno prevedena na hrvatski.
) A ako hrvatski jednog dana bude postao čitaocu namerniku nerazumljiv tako da mu je potreban i prevod osim navođenja, valjaće mi i da navedem citat u latiničkom originalu, a i da ga zatim prevedem na ćirilički srpski, ako je ostatak teksta ćirilički.
Pojavi li se izvorno ime, zašto ga ne bih transkribovao? Transkripcija jeste ravnopravna s navođenjem izvornog oblika u latiničkom tekstu, pa bilo da je izvorno ili transkribovano u latinici, isto se hvata u svesti čitaoca. (Tu hrvatsku mogućnost izvornog pisanja imamo i u srpskom.) Zato kada preslovim na ćirilicu, ja ću transkribovati i izvorno ime, budući da je veći „pravopisni greh“ mešati dva pisma s odjednom nekom latiničkom rečju u ćiriličkom tekstu, jer je to ime lasno moglo biti transkribovano i u latinici a da se smisao citata ne promeni.
Isto tako neću prevoditi ijekavicu na ekavicu, i da je ekavski čitav tekst. (Iako se s tom praksom redovito srećemo u štampi.) Jer, bilo da je pisano jednim ili drugim narečjem, čitaocu se isto hvata u ovom jeziku, a obično u praksi ne treba „prevoditi“ narečja. Ako navodim samo deo citata u svojoj rečenici, tim pre ću ga jedino prilagoditi svom pismu, znači ako napišem kako neki hrvatski autor, lupam, kaže da je štokavsko narečje bilo „podijeljeno na dva narječja“ u srednjem veku (dakle, prenosim njegove tačne reči u svojoj rečenici), besmisleno bi bilo samo taj deo rečenice da ostavim na latinici.
Pa ipak, sreće se i drugojačija praksa, tj. neki će autori citat na hrvatskom preneti u originalu, latinicom i netranskribovano, i u ćiriličkom tekstu. Ni to, dakle, nije pogrešno ako neko više voli. A bibliografske podatke pak ostavljam uvek u izvornom pismu, dakle navodiću literaturu onim pismom kojim je objavljena, pošto je uglavnom takva praksa. Postoji i drugi slučaj, svakako, da se i to ujednači, pa opet — ko kako voli nek izvoli.
E, to je ono zbog čega sam ja postavila pitanje. Jer, ne znam kakav je uopšte odnos naših lingivsta prema hrvatskom? Da li ga tretiraju isto kao bilo koji drugi strani jezik, ili ipak smatraju da je to i dalje jedan te isti jezik?
Raznolika su mišljenja, jasnog stava još uvek nema, a pogled na stvar zavisi i od lingvističkoga polazišta sa koga se gleda. Sinhronijski, naša se sintaksa i normativistika na čelu sa P 93 još uvek ponašaju donekle tradicionalno „unitaristički“, dok međutim postoje i „separatistička“ mišljenja pojedinih lingvista u normativistici, ali se ona u opštem lingvističkom pogledu mnogo teže mogu opravdati. Dijahronijski, posebno nakon skorijih dijalektoloških pomaka iz Hrvatske, nema više sumnje da se radi o dvama jezicima premda se u etimologiji, istoriji jezika i uporednoj gramatici ne može sasvim izbeći „unitarizam“. A sociolingvistički i kulturološki, hrvatski i srpski zaista nemaju više nikoje veze jedan s drugim.
