Па чак и кад би они своје ч изговарали тврдо, опет би требало бар то -ич из презимена да на српски језик транскрибујемо у -ић.
Zašto?
Руско „ич“ је исти суфикс који Срби пишу „ић“.
У Србији до деветнаестог века људи нису имали презимена, али су имали „име по оцу“ које се градило додавањем суфикса -овић, -евић, -вић, или -ић на очево име. Понегде је додавано само „-ов“, као у Бугарској, а понекде -овски, -евски, -вски, -ски или -шки. Ми данас знамо за Доситеја Обрадовића, чији се отац звао Обрад. Обрадовић није било неко њихово породично презиме, није се његов отац тако презивао. Отац Карађорђев се звао Петар, па ми знамо за Ђорђа Петровића званог Карађорђе. Отац кнеза Милоша се није презивао Обреновић, али се звао Обрен.
У средњем веку само су племићке фамилије имале презимена (Немањићи, Бранковићи, Хребељановићи...). Од средњег века, племства није било, а породице простог рода нису имале презимена.
Тако је било до XIX века, док кнез Милош Обреновић није наредио да породице у Србији узму презимена.
У Црној Гори, за разлику од Србије, презимена су постојала и раније. На српским националним територијама које нису припадале Милошевој Србији, презимена су дошла касније. Нпр. у Босни највећи део презимена потиче од пописа из времена аустријске управе, не знам да ли пре или после анексије.
Руска средња имена се граде од имена оца на потпуно исти начин (Фјодор Михајлович Достојевски, Лав Николајевич Толстој, Михаил Сергејевич Горбачов, Владимир Владимирович Путин, Борис Николајевич Јељцин). То је једно те исто што и настанак наших презимена са завршним -ић. Мени се чини да то треба да се осликава у транскрипцији руских имена, да се јасно види да је то исто оно наше -ић.