Нови прилози расправи: На адреси
http://www.rastko.org.yu/filologija/odbor/odluka012_c.html може се прочитати "Картотека језичких недоумица" Комисије за односе с јавношћу и р(ј)ешавање неодложних питања Одбора за стандардизацију српског језика.
У одељку "VI. СИНТАКСА", под тачком 4, стоји следећи текст:
"С претходним трима недоумицама стоји у вези и (често наводна)
безличност глагола требати, коју угрожава чињеница да постоје бројне
личне употребе тог глагола (
Ваша ми помоћ не треба,
Оне вам уопште не требају), а у време приређивања
Картотеке језичких недоумица прочитали смо у једном угледном дневном листу да безлична употреба глагола требати "гордо посрће" (—
Што се тиче војних питања ми не бисмо требало да о њима сад расправљамо. —
Та питања требало би да сачекају избијање рата па да их онда размотримо. —
Да, али Ви бисте требало да знате да смо ми спремни да их размотримо. —
Па, можемо ли рећи да је то завршено /"Политика", 13. 1. 1999, 4, текст под насловом
Кисинџерова ћаскања — у којима му је партнер
Мао Це Тунг, односно
Мао Цедунг, 1975/). Дописник "Политике" и евентуални језички редактор (лектор) нису криви што се одржава неодржива "норма", која на нелогичан и у суштини недопустив начин укршта
очигледну персоналност с безличношћу. Једноставно, персонализовану конструкцију морамо признати као легитимну,
осим ако требати
стоји на почетку реченице. Неодрживо је рећи оно што се често среће у разговорном, па и административном стилу:
Школе су требало да доставе попуњене табеле. Реченицу ваља реконструисати тако да почне са
Требало је да школе... или
Школе су требале да...!
На овај ситактички проблем благо је упозорио проф. Иван Клајн у једноме од својих прилога
Језичком приручнику (Београд 1991, 127—129), али је сада дошло време да се, растерећени ранијих српско-хрватских језичких заврзлама, посветимо одрешитом уређивању српскога језичког стандарда. У конкретном случају ваља стандардизовати
безличну употребу, која је логички могућа само ако изостаје субјекат, тј. ако се безлични ликови глагола
требати (нарочито
требало је и
требало би) сместе на почетку исказа, док се лично-безлична употреба презентског облика
треба (
ми треба да дођемо/
треба да дођемо) може подносити и на почетку исказа.
У боља времена за стандардизацију српскога језика, она пре "уједињења" (1918), глагол
требати замењиван је "нормалним" глаголом
имати. Препорука Одбора у вези с овом недоумицом може легализовати и замену
имати у значењу глагола
требати, али је најбоље ослободити људе од илузије да
требати мора бити безлично и кад није безлично. Потребно је само средити и појачати аргументацију коју је пре осам година већ изложио Иван Клајн."
—-
Ето. Недвосмислено је речено да се безлично "требати" може употребити САМО ако реченица почиње тим глаголом ("Требало је да..."), а да се у противном ЛИЧНА конструкција МОРА признати као легитимна. Сем тога, са становишта лиценције, искази типа "Сви треба да дођу", "Ми треба да радимо" ПОДНОСЕ се (толеришу) САМО у презенту и САМО кад се "субјекат + требати" налази на почетку. Сходно томе, трафо-реченица (у својој изворној, непрерађеној форми о којој смо и расправљали) биће боља с личном конструкцијом, чак и кад је везник "иако" а не "која".
