ОК, да се мало укључим у расправу са једног новог становишта, како не располажем научним апаратом којим би продуктивно расправљао о месту творбе различитих звукова. . . Оно где могу да се укључим је код тврдњи да су:
1. Могуће физичке промене услед говора одређеног језика, то јест Nature vs. nurture расправи
2. О уграђивању конструкта о туђим особинама у звучање нечијег језика
1. Физичке промене код говорника језика су НЕМОГУЋЕ И ТАЧКА!!! Али да неко говором једног језика постаје малтене обогаљен за изговор других је апсолутно тачно. Интонација апсолутно игра огромну улогу у свему томе. Подсетићу вас на класично условљавање, где се ствари научене током одређене доби другачије испољавају, то јест, вуку из различитих меморија. Зато на матерњем језику увек реагујемо у инстинктивним ситуацијама, где се поље размишљања своди само на делове мозга који остају прокрвљени и под утицајем адреналина. Тако да Француз који је условљен на коришћење свог говорног апарата на један начин ће тешко научити да га користи на други. Французи и нису најбољи и најдрастичнији пример овога, много су бољи примери азијски народи који користе мандарински кинески као матерњи. На њиховом самом ободу живи антрополошки јако слична група народа, монголи, који говоре монголским, језиком из групе алтајских народа, нама јако блиском уху кроз слушање турских серија у последње време, а пре тога кроз неких 400+ година окупације. . . Слушати кинезе који покушавају да говоре монголски или турски језик је скоро смешно као и слушати их како говоре енглески. С друге стране, деца кинеза, одраслих у Сједињеним Америчким Државама говоре сјајно енглески, док им се Кинези углавном смеју на изговору кинеског. . . Дакле одгој, не природа, мозак не мутације, али да су говорници одређених језика способнији да уче друге језике од говорника неких других, апсолутно. . .
Узгред речено, ја сам често у контакту и сарадњи са странцима, и одговорно тврдим да људи са нашег поднебља најбрже и најбоље савладавају стране акценте, где често матерњи говорници тих језика не могу да верују колико течно и лепо наше људи говоре. Наравно, не постоје генерализације, свеопштим падом квалитета образовања у овој земљи, долази и до пада радних навика и посвећености, тако да често срећем колеге са Филолошког факултета Универзитета у Београду који имају ужасан акцент код језика који им представљају поље студија, што се може описати једном речју - срамота!
2. Што се тиче друге ставке, господин Ђорђевић је само делимично у праву, и у свом ставу више уграђује своје светоназоре кроз своје културне наочаре, него што се то може назвати научним ставом. Лично, не знам никога ко би могао да каже да Загорци и Хрвати из Босне звуче имало слично, иако говоре исти "новохрватски", али не зато што ми имамо конструкт о њима какви су једни, а какви други, већ зато што један дијалект звучи милозвучније са меким ћ, ч, док други, хммм, не звучи милозвучно. У случају Војводине, ту јесте апсолутно уграђивање конструката, али не од стране данашњих идеолошки задојених ставова појединаца који се износе у медијима, већ само треба читати Јована Стерију Пововића, па ћемо брзо видети зашто су Срби, који у XV веку пишу Деспот Стјепан, дошавши на неке друге територије, добили исту интонацију коју користе и Мађари.
Међутим, било која прича о Балкану пада у воду, јер ће се ту увек наћи неки паметњаковићи што су јели са сребрним виљушкама пре него ли су амебе еволуирале, и они са друге стране што су спасили кршћанство цијелој Еуропи од Турака у лијепој, који ће одвући било какву научну расправу у глиб балканске митологије.
Зато, да се држимо Азијата. Свако ко је био у Блоку 70 на новом Београду је приметио да и најбољим локалним говорницима српског, он увек успева да звучи као кинески, а то је зато што сваки дијалект и језик има своју интонацију по којој се поводи. Из тога произилази, да из културе заједнице из које потиче онај који слуша, потицаће скуп вредности који нам одређује како нешто звучи.
Ако сви на Балкану сматрају загорски дијалект (сем загораца) за феминизиран и мекан, то и јесте зато што потичемо из средине где је таква интонација и говор одлика неког ко је "мек". Тако да, ми најмање пројектујемо наше предрасуде на неки језик, начин говора се обликује према свим социокултурним одликама једне заједнице и заједница око њих.
И да само завршим ову досадну тираду са надовезивањем на једну другу тему (пардон, не једну, већ њих више) где се позива на отпор београдизацији, на погрешан београдски акцент и слично. Ја сам рођени Чубурац, трећа генерација Београђана. Када сам ја пошао у школу, ја сам акцент слушао у мојој кући и од људи који су говорили попут Аце и Паје Вујисића и њихових пајтоса који су седели у кафани Соколац. Сада тај акцент не могу више да чујем. РТС акцентовање доживљавам као малограђанско, скоројевићко силовање МОГ српског језика, али сам свестан да тај мој српски језик неко други доживљава као силовање ЊЕГОВОГ српског језика. Београд се променио, мој Београд је нестао, сада је ту неки други Београд, и он другачије звучи, и другачије се понаша. Другачије време, другачији културни сет, другачије културне наочаре, дакле, нису само пројектоване предрасуде на звук неког језика, већ је веза узрочно-последична.
Извињавам се свима на претерано дугачкој тиради али надам се да ће некоме бити и корисна
Узгред, све ово о чему сам писао, није ништа ново, многа су налив пера поломљена и мора мастила су проливена на ове теме, псотоји гомила литературе, кога занима да више чита о томе, нек не пита мене, нек сам нађе scribd. com и library. nu
Ширимо знање!
