Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum
10.51 ч. 17.05.2022. *
Добро дошли, Гост. Молимо вас пријавите се или се региструјте.
Да ли сте изгубили ваш активациони e-mail?

Пријавите се корисничким именом или имејлом, лозинком и дужином сесије

Помоћ за претрагу речника Вокабулара
Вести:
Правила форума - Речник - Правопис - Граматика - Вокатив - Језичке недоумице

 
   Почетна   Помоћ Претрага форума Календар Тагови Пријављивање Регистрација  
Странице: 1 [2] 3 4 ... 12
  Штампај  
Аутор Тема: Порекло речи Србин, Срби  (Прочитано 130481 пута)
0 чланова и 0 гостију прегледају ову тему.
Бојан Башић
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 1.611


« Одговор #15 у: 17.38 ч. 07.01.2007. »

Ne mora ni to biti negativno ili zlobno tumačenje. Može se služiti Bogu, kralju, narodu, a biti takav sluga nije sramota, naprotiv.

Ja bih čak rekako da nikako nije zlobno tumačenje, jer latinsko servum znači služiti kao što domaćin služi goste, ne kao što sluga služi gospodara.
Сачувана
karloružni
језикословац
члан
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 164


« Одговор #16 у: 23.26 ч. 07.02.2007. »

servum nije glagol već pridev u srednjem rodu, a znači "uslužno, podložno"
Verovatno ste mislili na servare = čuvati
Сачувана
tamina
посетилац
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Жена
Организација:
Banjaluka
Име и презиме:
Tamina
Поруке: 31



« Одговор #17 у: 17.32 ч. 08.02.2007. »

Ја сам слушала предавање др Милоша Ковачевића о поријеклу ријечи Србин. Он је "дошао" до сазнања да ријеч има чак коријен у санскриту,али да се може тумачити на два начина. једно би значење било-пријатељ, а друго кољач ( који су и Хрвати своједобно "прихватили" као тачан  Angry
Сачувана
Lolita
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:

Поруке: 500


« Одговор #18 у: 17.35 ч. 08.02.2007. »

Ne znam za reč Srbin, ali nekoliko ljudi mi je pričalo o tome kako mnoge srpske reči potiču iz sanskrita. Zaista ne mogu da procenim koliko je to tačno Huh
Сачувана
Ludwig Van
посетилац
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 46


« Одговор #19 у: 00.11 ч. 12.02.2007. »

А пропо везе Срб-Хрв и овде не поменутих иранских теза, читао сам једну интересантну теорију да је само име индо-иранског порекла или сарматског (ма шта то значило), а изведено из корена 'РБ у значењу плећа, а очувано у речима: грба, гребен, хрбат, (х)рвати. Наводно није означавала национално име, него ратничку касту, војнике и ратнике, а наметнута је као национално име покореним Словенима, од тих (могуће) несловенских племена. С и Х су међусобно замењиви управо на том подручју одакле су "персијски Хрвати" наводно пореклом (Синди<->Хинди, Сарасвати<->Харахвати), а од тог подручја, преко средње Европе, па до Балкана, топоними СРБ- и ХРВ- срећу се упоредо.

По другој, сличној, теорији, реч је о словенској ратничкој касти, а име се најдуже одржало на рубним подручјима Словенства, у средњој Европи према Германима (Срби и Хрвати), и на југу према Византији (Срби и Хрвати). Наставци -ин и -ат су само суфикси који се слободно домећу, јер за Србе немамо искључив назив Србин, него и Срб, Србаљ, Србљин.
Сачувана
Ludwig Van
посетилац
**
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 46


« Одговор #20 у: 00.25 ч. 12.02.2007. »

Узгред, не знам колико је озбиљно тумачити име народа преко страних језика. Паралела са латинским -служити, или сличност између речи роб и Словен, (па и старчевићевско "зароб"->Срб које је, ако ништа друго, макар оригинално) могу бити интересантне, али не знам колико има случајева да је неки народ себи дао национално име према туђој речи. Не треба сметнути с ума ни балтичке Србе, који се тешко могу довести у везу и са јужнословенским, а камоли са надевањем имена јужнословенским Србима.

Да није тако, могли бисмо тумачити грчко национално име преко речи "јелен", или мађарско помоћу речи "магаре". По неким фантазерима, реч -servus заправо води порекло од речи Србин, јер је означавала заробљеног Србина, а тек касније постала општа именица за сву неслободну радну снагу.
Сачувана
Ђорђе Божовић
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Đorđe Božović
Струка: lingvist
Поруке: 4.322


« Одговор #21 у: 22.07 ч. 12.02.2007. »

Да, то је тачно. Иначе, Добровски и Шафарик, а њима је веровао и Вук, сматрали су да су се сви Словени у почетку звали Србима, а да је име Словен тек касније настало. Отуда, кажу они, то што и један јужнословенски, а и један западнословенски народ (Лужички Срби) носи исто име. У "Уводу у славистику 1" нашег слависте Предрага Пипера стоји:

У сеобама према западу Европе учествовало је током неколико векова више словенских племена: Срби, Бодрићи (Ободрити), Љутичи, Поморани, Ругини и др. У области данашње северозападне Пољске нашли су се Срби. Сматра се да то нису били преци ни Лужичких ни јужнословенских Срба него посебна племенска група Срба. Године 805. утврђена је граница између Германа и Словена у чијем је називу - limes sorabicus - одражен српски етноним. Срби су населили и простор око реке Лабе, према којој су названи Полабима. Можда су на сличан начин добили назив и Бодричи (Ободрити), према реци Одри, који су до XII века имали јаку државу у источној Немачкој, код Мекленбурга.

Погледајте и ово, то је такође један занимљив чланак о пореклу имена Serb (Лужички Србин).
Сачувана
Вук
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 194


« Одговор #22 у: 02.50 ч. 25.06.2007. »

Evo jedan zanimljiv tekst baš na ovu temu.

СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ

Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу
/део/


 | Име Словен и Србин | Становишта словенских и других аутора |



Име Словен и Србин

Док се Тацит колебао да ли да Србе, односно Словене, доведе у везу са иранским номадским племенима под именом Сармати, или са Германима, дајући првенство Германима, сасвим је извесно да је Птоломеј Словене ''сместио'' источно од Висле у Венетској области, близу Карпата. На сличан начин је у 6. веку византијски историчар Јорданес идентификовао Венете са Словенима. Према чешком археологу Вани, из свега овога може се извести несумњив закључак да су антички Венети у ствари народ који је касније прозван ''Словенима''. Потешкоћа је само у томе што име ''Венети'' није словенско, већ је пре келстско: ''vidos'' = ''бео'', односно протоиндогерманско ''ven'd''. Споменућемо још једном да Вана, који иначе консултује оригинална дела Птоломеја и Плинија, Јорданеса, ниједном речи не експлицира тако очит закључак да се у овим историјско-географским делима, чији писци нису словенског порекла, директно указује на присуство имена ''Серби'' или ''Сирби''. Због те чињенице отвара се важно питање о историјском значају и присуству Срба, као и самог имена ''Срби'', у Европи.

Овде ћу само скренути пажњу на покушаје словенских филолога из 19. века, да на историјски објективнији начин проговоре о овом проблему. Тако је на пример са филолошко-митолошког становишта Колар упозорио на могућни семантички идентитет следећих термина: Slaw = Wand = Serb. Овај његов покушај не само да је по себи интересантан, већ је необично важан и са становишта словенске митологије. Његова је основна теза да је божанство Slawa идентично са индијском богињим ватре Suaha или Agnai (ohen, огањ = ватра). И Колар скреће пажњу да се поменути термин често појављује у словенском личном имену, а затим додаје како старе руске религиозно-историјске песме неретко имају рефрен: Slawa. Према Колару ''Slawa'' значи Слава, Част, Цена, чије би изворно значење било: ''Светло'', ''Ватра'', ''Сјај''. Дакле, израз Slawen изворно би могао значити уважавање светла и ватре! Оно што на санскритском значи Suaha, исти смисао има и израз Vand, тј. ''Слава'', ''Похвала'', ''Част'', ''Цена'', ''Величање'', ''Узношење'' (упор. Hanush, I.J. 1842: 38-39 и д). Из свега произлази да би име ''Спорен'', према Прокопију, односно der Soraben, према немачком језику, или die Serben - ''Сербен'', било словенско, домаће, урођено, и код самих Словена уобичајено. Према овим упоредним анализама, речи: Wandi или Wendi, односно Anti, изворно би означавале људе ''испуњене Славом''.

Према резултатима новијих истраживања древне индијске митологије, Индусима су три на први поглед различита имена означавала исти појам. Наиме, ''Брама'' је симболизовао космичко Светло уопште, дакле, апстрактни појам Ватре, док је ''Шива'' представљао светло самога Сунца, и на крају је ''Агни'', који је означавао земаљски огањ коме се на дар приносила управо ''жртвена ватра''. У сва три случаја реч је о једном и истом божанству светла у различитим формама и ступњевима космичке еманације. Индијски израз Suria, који значи Сунце, а тако мисли и Ј. Хануш, кореспондира са терминима Sura, Surab, Surbi, Serbi и Srbi. Према истраживањима Бопа и Вајзеа, израз Svar на санскриту означава светло или небески свод. Тек би таквим објашњењем Прокопијев израз ''Spori'' могао да се заменим термином ''Sorabi'' како би добио адекватније значење. Према томе, израз Srbi управо значи поштовање светла и сунца (Bopp, Gramatik. стр. 47,37). Из наведених премиса могло би се тек објаснити ''због чега се сви Словени зову Срби (Serben), будући да су били поштоваоци Сунца и Светла''.

Видимо, дакле, да се у словенској науци ни до данас није сасвим расправило питање порекла и значења имена ''Словени'' (Slawe). Одговори се, према Ханушу, крећу од тога да би реч могла кореспондирати са термином Slowianin и Slowan, до покушаја његовог извођења из Slawianin, Slaw. Поједини аутори, речено је, сматрају да је у корену речи Slowo. Али, ако ствари тако стоје, питање је шта термин ''слово'' означава: да ли је то ''реч'', ''говор''? Или би име Slawa значило slawny, као на пример slowutny: чувен, славан'' (Hanussch 1942: 36)? У раду Slawa Bohyn, како смо показали, Колар је изнео став да се овде ради о истоветном значењу трију термина: Slaw = Wand = Serb. Иако су неке од основних теза у овоме главном Коларовом делу спорне, он је, нема сумње, у једној ствари у праву: када напомиње да су у старом веку ''народ и религија на такав начин међусобно стопљени'' да су поседовали ''једно и исто име''. На основу тога је закључио како би то исто могло важити и за Словене. Наиме, да се и њихово ''име'' мора довести у везу са именом одређеног божанства. О консеквенцијама овог, иначе привхатљивог закључка, постоје бројни проблеми. Наиме, он каже следеће: као што су Брамани названи по богу Брами, Теути по Теут, Скандинавци по Сканду, ''тако су и Словени своје порекло задржали од богиње Slawa (индијска богиња ватре Suaha)'' (Kollar 1839: 58,66). У овом мишљењу Колар није нимало усамљен.

Да и сами понешто приметимо о спорном питању порекла. Јужни Словени, значи и Срби, према устаљеном мишљењу официјене српске ''историјске науке'', дошли су на Балкан у 6. веку1, у доба већ подељеног Римског царства на Западно и Источно (395), када је Јустинијан (527-565) стабилизовао мприлике, али и водио сталне борбе са Аварима и Словенима који су прелазећи Дунав упадали на Балкан, пустошећи и пљачкајући на простору Источног царства од Цариграда до Далмације. У тој словенској најезди били су и Срби. Према византијском цару и хроничару Константину 7. Порфирогениту (10. век н.е.), византијски цар Ираклије (610-641) дозволио је Словенима, који су долазили из закарпатских предела, да се - после 626. године - настане око Солуна. По Србима се ова област и данас још назива Сервија. Потом су се Срби повлачили на север - према свом данашњем станишту. Намера је Византинаца била да их Срби штите од ечстих упада Авара. Први српски архонти, кнежеви, за које се зна, звали су се Вишеслав, Радослав, Властимир и Просигој. Сматра се да су Срби на Балкану затекли Илире - западно, и Трачане - источно од Велике Мораве. У доба Римског царства (које је пропало 476. године) простор данашње Србије и Македоније назван је провинцијом Горња Мезија.

Када су Авари нестали са историјске сцене, после пораза код Цариграда 626, Срби су једини остали на овим просторима, које византијски извори именују као Склавиније. За историјско-политичку судбину Срба од значаја је податак да су Протобугари - преци Бугара, номади и коњаници, прешли Дунав 680, настанивши се између Дунава и планине Балкан, водећи сталне борбе са Византинцима и Србима. О ратничким својствима Јужних Словена, односно Срба, према византијском писцу Прокопију Цезарецу остало је записано да су ''једноставног изгледа'', ''веома високи и врло снажни'', због чега ће ''бити убрзо веома цењени, на широком простору''. И Константин Јиречек указује на ова ратничка својства Словена, дакле и Срба. ''Јужни Словени волели су више ратовање него трговину'', због чега су ''у очима суседа важили Срби као ратоборан и храбар народ'' (Јиречек 1978: 85, 304). ''У тешким војним походима на њих су рачунали стратези кад је требало удружити лукавство и физичку снагу'' (Конт 1989: 108-109).

Име и порекло. Овде ћу се осврнути на неке већ поменуте резултате истраживања до 1842. године, од када се, углавном, није много одмакло у дешифровању порекла имена Словен, као ни имена ''српског'' народа. До скора је била одомаћена мисао преузета из западне науке, према којој се етимологија речи ''Словен'' изводи према средњовековној латинској рече sclavus = ''роб'', и која настаје од термина: sclavus - sklavus = Славен, Словен. Надаље, облик sklavus потиче из византијско-грчког, из кога настаје израз Склавени, којим су Византинци називали Словене од 6. века. Једном речи, у средњем веку се мислило да су Словени ''робови''. Номинално, први пут се појам ''Срби'' јавља у писаном документу 822. године у франачким аналима које приписују Ајнхарду. ''Сораби, народ за који се приповеда да заузима велики део Далмације.''2

Име Срби. Видели смо да се у западној историјској науци одомаћила предрасуда, да термин ''Словен'' значи ''роб''. Када је реч о термину ''Срби'', и данас се још могу срести бројни топоними на просторима које су настањивали Срби пре доласка на Балкан, пре свега у данашњој Пољској, Чешкој и Немачкој и, нешто касније, у Грчкој. На слици 10 виде се, поред осталог, и топоними са основом ''срб'' на простору између Лабе и Одре од 6. до 15. века (Sarbice, Sarbin, Serbino, Serpov, Sorbici, Sorby, Srpčeviti, Sarmoty, Spornica, Zerbiste). Занимљиво је да је име ''Срб'' у Лици постојало пре званичног досељавања садашњег српског становништва. Претпоставља се да су Срби на путу према садашњем станишту кренули из Пољске , тзв. ''Беле Србије'', запосевши најпре подручје северно од Карпата. И на овом простору постоји знатан број термина који садрже ''српско'' присуство: Serbow, Serbia, Szarbia, Sarbice, Sarby, Sarbiewo, Sarbinowo, Sarbsko.

На територији некадашње Источне Немачке налазе се и данас још ЛУЖИЧКИ СРБИ, под именом СОРБИ или SERBSKI LUD - преци Срба. Западна историографија, и уопште хуманистичка наука, патија је од бројних предрасуда према Словенима, настојећи да деградира не само име словенског народа већ и њихова карактерна својства, одређујући Словене варварским народом. Основном тезом западне науке о ''скорашњем'' присуству Словена на европском простору имплицитно се настајала афирмисати расна и староседелачка супериорност пре свега оних народа, Германа и Романа, који су, наводно, аутентични баштиници грчке и римске цивилизације. Тако је, на пример, Виктор Иго веровао да је ''светски дух'' после Римљана скренуо према романским народима, док је Хегел, минимизирајући романски допринос, преусмерио кретање тог духа према германском народу, сматрајући при томе Словене за неисторијски народ. Фридрих Енгелс је прихватио ову Хегелову предрасуду о ''неисторичним'' Словенима и даље је развио.

 

Становишта словенских и других аутора
1. Ђура Даничић је у Коријенима (1847) показао да име ''Србин'' потиче од индијске речи ''сахрб'' у смислу ''бранити'', ''штитити'' (Даничић, Ђ. 1847:223), што је сагласно са ставом руског историчара Велтмана да се ''име Србин од старине односило на војничке ратничке сталеже у Русији, те то име означава војника, храбра човека, који се вечно бори и од кога су постали сви данашњи козаци у Русији'' (према: Луковић, П.О. 1993: 38).

2. Павел Јосиф Шафарик у своме обимном делу на чешком језику Starožitnosti slowanske (Словенске старине), тумачећи порекло термина ''Србин'' примећује како изрази ''сорбаније, збор, сабор, или север наводе извесне ауторе да у њима траже порекло српског имена, јер је отаџбина Срба била данашња Сибирија. Имена Сјурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Себрин, Севр, Сибрин, Серб, Сервин, Срб, Србин само су разли облици имена Србин са значењем: род, рођак, народ, уз друге синониме, управо као и латинско: gens, natio , итд.'' (Šafarik 1862-1863: 115-116, 313-316).

3. Тома Маретић се ограђује од у науци увреженога мишљења, попут онога које је у 10. веку изнео византијски цар Константин Порфирогенит ''који самовољно тумачи име Србин као латинску реч servus, што значи роб. Та његова злонамерност није имала ослонца, јер је тачно утврђено да је противно и самом причању Порфирогенитовом да су се Срби већ пре доласка на византијско тле звали Србима. Осим тога, име Лужичких Срба и Руских Срба најбоље потврђује оригиналност српског имена, јер ови не имађаху никакве везе ни са грчким, ни са римским царством'' (Maretić 1894: 72-73).

4. И у многим историјским делима са латинског запада, значење термина Словен и Србин, са ослонцем на опаску Порфирогенитову, вазда се доводило у везу са ''робом'', тј. ''робовима''. С тим у вези је Јован Луције, историчар из Трогира, још у 12. веку с правом приметио како ''сви они који се истински баве словенским идиомом знају да су Грци и, према њима, Латини трабуњали кад су назив Срба изводили из servus = роб. Оне, наиме, које сами Словени називају Србљима, Грци да би избегли за њих непремостиву тврдоћу изговора, зову Србли или сербулиани, а земљу коју обитавају, коју опет Словени називају Српска, одн. Србија, Грци су изобличили у Сервиа'' (Johannis).

5. У вези са овим покреће се питање значења једнога термина у делу De bello Gothico византијског писца Прокопија Цезареца, у коме се појављује име једног народа у језичком облику ''Спори''. Данас се већина лингвиста слаже да овај термин означава ''Србе'', а разлог због којега је грчки историчар Прокопије употребио реч ''Спори'' налази се у чињеници коју наводи Јован Луције да је Грцима тешко да изговоре три сугласника један до другога у имену ''С-р-б-ин'', или ''С-р-б-љи''. Шафарик је у Словенским старинама приметио како ''етимолошка анализа имена Спори указује на грчку реч σπορζ (од глаг. σπειρω тј. сејати, расејати, расејан. Према томе, име Србин, одн. Расијан, Рашани, Рашчани, или, како су то Грци изобличили - Трачани, значило би према њима: расејани, растурени, итд.'' Из овога би се, онда, можда могао објаснити сам термин Рашка - као средиште српске државности, односно Расцијани или Расијани - као термини које срећемо и у књижевности, а којим се означава име српског народа. Скрећемо пажњу на литерарно дело Сеобе Милоша Црњанског. Уосталом, било је покушаја да се покушаја да се подручје Трачана одреди за подручје Рашчана, тј. Срба.

6. Италијански песник, филозоф и филолог Никола Томазео, односно Далматинац Никола Томашић из Шибеника, у предговору свога дела о народним песмама каже: ''штп се тиче Срба њихово име је старије од римских градња. И Плиније их назива правилније - Срби; други, скорашњи: Сораби и Сервији; други опет, проширујући име на модеран начин - Сервијани. Никета говори Серби - Трибали'' (Tomaseo 1842). Иако може бити спорна етимологија термина ''Срби'' немачког историчара Леа Хајнриха, овај писац је указао на једну значајну претпоставку: ''Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилице), долази од санскритског основа сарб, срп, што значи: ићи, трчати, клизати... Ово старо име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету'' (Leo 1857). дакле, ''расејане'', како је већ Шафарик предочио.

7. Укажимо, с тим у вези, и на следеће значајно место у Прокопијевом делу које, према нашем преводу, гласи: ''Словенима и Антима је чак и име било у давнини заједничко. Јер некад су се и једни и други називали Спорима (Σπορους) и то, мислим, стога што спорадично (σπροαδηυ = расути, разбацани) размештени настањавају земљиште. Ради тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи део друге (тј. леве) обале Дунава држе управо они (гр. Antoi). Тако отприлике стоји ствар са овим народом'' (Прокопије, Ц. 1955: 25-30). Идентитет између Прокопијевих ''Sporoi''и имена ''Serbi'' (Serben, Sorben), претпостављао је још Шлесер који у свом делу Нестор, каже: ''Необично је и замислити да се једно старо име нације протумачи из грчког. Можда се име Серби (Срби, Servier) налази у томе. Ако би Грк чуо овај њему неизрецив тон, како га и сада још изговарају Бохемљани и Серби, онда би се могло уобличити нешто што би се чуло као Спор.3

8. Провокативно је и гледиште чешког слависте и ректора богословије Јосифа Добровског, из друге половине 18. и с почетка 19. века, а изнето у делу Slovanka: ''Кад бих имао да предложим (заједничко) име за оба поретка под који сви словенски народи могу да се сврстају, то би било име Србин'' (Dobrowsky 1814-1815: 165). И у Годишњаку из 1827. г. добровски бележи како ''истоветност Лужичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена кад су се српским именом сви тадашњи Словени називали пре него што је настало словенско име'' (Dobrow.: XII, XIV). Бројни лингвисти несрпског, а неретко и несловенског порекла, били су склони да се сагласе са Добровским да је ''име СРБ тако старо и дубоко укорењено међу свим Словенима могло само у заједничкој прадомовини имати свој природни значај''.

9. Много је, дакле, нејасноћа остало у лингвистичкој и историјској науци око самога термина ''Србин''. На срећу, има и одважних аутора, иако сасвим другачије религијске провенијенције, какав је католички писац и теолог Рачки, који је сматрао да се под именом народа Трибала у онсови крију Срби: ''Трибали, или Срби Илирци'' су у ствари, један те исти народ. За потврду те тезе наводи став Халкокондила, изречен у књизи Историја Византије, да су ''Трибали, одн. Срби, најстарији и највећи народ на свету'' (Laonici: 14).

10. Поменућемо и став изнесен у једној немачкој хроници, Hormeyers Archiv, која се сада налази у Минхену, а која је писана пре скоро хиљаду година: ''Зеруани = Срби, чије је царство толико велико, дасу из њих произишли сви словенски народи, као што сами Словени тврде да своје порекло воде од Срба.''4 Додајмо овоме и став немачког етнолога Церниха да је ''прво опште име свих Словена било Сербли, што значи уједињени'' (Czoernig 1857).

11. Словеначки лингвист Грегор Крек, иначе професор Универзитета у Грацу, дао је значајан допринос не само расветљавању отворених проблема словенских митологија већ и тумачењу порекла имена ''Србин''. Овим поводом Крек је изрекао важну мисао, како се ''код страних писаца и као историјски народ појављују Словени најпре под два разна имена, и то под домаћим, у писменим документима мало раширеним, именом Срби, и више распрострањеним (код странаца) - Венети''. У наставку још примећује како ће ускоро ''домаћа ознака Срба као колективан назив, као назив велике народне јединице, бити потиснута, а такође и назив Венети, да би све више уступала место имену Словен, којим се пак означава само укупан словенски запад, док се за источна племена појављује име Анта (али не пре 6. века)''. Коначно, ''име Срби које је некада означавало словенски народ (уопште), све се више сужавало и данас припада само становницима двеју Лужица и јужнословенском имену Срба. За она прва два племена ми кажемо Сорби само зато да их одвојимо (разликујемо) од Јужних Срба, од којих су већ језиком оштро одвојени'' (Krek, G. 1887: 246, 192, 297).

12. Када Мауриције (Mauritti), у свом делу Strategicon, каже како Словени и Анти живе у истим земљама (ομοδιτα) и имају исти морал (ομοτροπα) (Mauritti 1664: CXI, 272), а Прокопије Цезарец да је име σποροι у старом веку било заједничко име Анта и Словена (Prokop, C.: c 14, 498), при чему термин Sporos није ништа друго него искварено име од Срб, како то доказује Шафарик (Šafarik, J. 1837: 7), онда се тиме на једној страни чува идентитет Словена и анта, при ћему се Анти битно не разликују од Wanda, Wandala, Wenda, Winda, као што се на другој успоставља исти такав идентитет између Словена и Срба (упор.: Hanusch 1842: 36-37).

Коментар. Не желећи да у овој ствари пресуђујем, овде сам навео мишљења о којима наша савремена историјска наука упорно ћути, сматрајући их, претпостављам, или којештаријама, или мањкавим аргументима на којима је и сама изградила тзв. ''званично гледиште'', не желећи да буде уздрмана у своме ''догматском дремежу''. Било како било, културолошка и антрополошка наука очекују да се културна историја укључи у процес новога вредновања историјских чињеница и докумената.

Сачувана
alessandra
посетилац
**
Ван мреже Ван мреже

Организација:

Име и презиме:
alessandra genovesi
Поруке: 16


« Одговор #23 у: 08.37 ч. 08.10.2007. »

mozda od "Sorbi"<sorabi; da li etimologija <servus je paraetimologija, misleci na slavi / sklavi "schiavi" (=sluge) ? U trstu imamo "Riviera degli Schiavoni" (Slavoni).... rec "ciao" od severnoitalijanskog "sciavo" varijanta od "sclavo" (=sluga), od formule "sclavus (vestrus) sum" kao kod absburga "servus".....
Сачувана
Miki
Гост
« Одговор #24 у: 01.00 ч. 15.04.2008. »

Ја ћу опет мало да давим теоријом о Винчанском писму, по којој је име Срби постало од имена прабожанстава које су наши преци славили пре око десет хиљада година, под именом Сур и Бел. Тако су за име народа укомпонована имена ових двају божанстава: Сурбела/ни, Сербли, Србљани, Срби.
« Задњи пут промењено: 02.01 ч. 15.04.2008. од Мирослав » Сачувана
Ђорђе Божовић
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Đorđe Božović
Струка: lingvist
Поруке: 4.322


« Одговор #25 у: 23.41 ч. 15.04.2008. »

Ne bih da kvarim zabavu, ali takvo „komponovanje“ zaista nije karakteristično za fleksivne jezike kakvi su indoevropski. Možeš li se setiti još nekog imena koje je na takav način „iskomponovano“ pa da i njime potvrdiš tu tezu?
Сачувана
Miki
Гост
« Одговор #26 у: 00.53 ч. 16.04.2008. »

Засад могу понудити повезницу ка књизи у којој сам прочитао ово. Написах зашто се по овој теорији Немци у нашем језику зову баш тако.
« Задњи пут промењено: 01.29 ч. 16.04.2008. од Мирослав » Сачувана
Урош
члан
***
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:

Поруке: 102


« Одговор #27 у: 02.24 ч. 16.04.2008. »

Ја бих само да прокоментаришем ово Серби - servi. Ја не знам, али нека каже неко ако зна пример у свету да се игде десило да народ прихвати за своје име туђу реч. Не причам ово зато што то делује можда увредљиво према неком националном достојанству, нити зато што су ту теорију обожавали они који су убијали Србе из спорта, него просто зато што се то крши са сваком логиком.

Погледајте рецимо домородачке језике у Африци, Аустралији, многи су практично избрисани, а становништво говори углавном енглески као матерњи или неку осакаћену верзију свог језика. Постоје одређени појмови који представљају куле "небојше" у једном језику, одолевају до краја - самог нестанка језика. Једна од тих последњих одступница је и име народа.

Погледајмо у комшилук, како разни све нису називали Шиптаре и њима се данас чак и земља зове Албанија (од латинског albanos - странац значи, ако се добро сећам) али они себе и даље зову Шиптари...
Сачувана
Miki
Гост
« Одговор #28 у: 02.39 ч. 16.04.2008. »

Не могу сада наћи, али се помиње још 20-ак речи страног порекла у теорији Винчанског писма од којих је могло постати ово данашње Срби. Ту спадају речи многих страних језика. Дакле, сва је прилика да је ово само једно злобно тумачење: Серби — servi, те Russe — нем. Рус; бубашваба.
Сачувана
Ђорђе Божовић
језикословац
староседелац
****
Ван мреже Ван мреже

Пол: Мушкарац
Организација:

Име и презиме:
Đorđe Božović
Струка: lingvist
Поруке: 4.322


« Одговор #29 у: 15.36 ч. 16.04.2008. »

Написах зашто се по овој теорији Немци у нашем језику зову баш тако.

Ta je teorija o tome kako Nemci nisu imali jezik pa su ih Srbi prozvali nemima toliko neverovatna da ću početi da verujem u nju. Roll Eyes

U ozbiljnijoj slavistici postoji jedna slična dobrodržeća teorija, a pak znatno verovatnija od ove tvoje, a koja kaže kako su Sloveni odista Germane prozvali „nemima“ jer nisu mogli razumeti njihov pragermanski jezik, različit od praslovenskoga. Ova teorija, međutim, ne objašnjava zašto su Sloveni baš samo Germane prozvali Nemcima a ne neke druge im susedne narode koje takođe nisu mogli razumeti jer su govorili drugojačijim jezicima, ali opet prilično drži vodu kod mnogih slavista.

S druge strane, pričica o tome kako Nemci nisu imali jezik, tj. bili su nemi u pravom značenju te reči, pa su im dobri Srbi podarili svoj, deluje izuzetno smešno. Možeš li navesti još jedan narod koji nije imao nikakvog jezika? Ili su Nemci poseban slučaj u istoriji, samo zato što su susedi Slovena i što ih ovi zovu „nemima“, pa se iz toga može izroditi neka fantastična prasrpska zanimljiva teorijica?
Сачувана
Тагови:
Странице: 1 [2] 3 4 ... 12
  Штампај  
 
Скочи на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1 RC2 | SMF © 2001-2005, Lewis Media Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!