Порекло речи Србин, Срби

[ognjenmi]

О пореклу имена нашег народа се водило доста полемике. Мишљења су лингвиста и историчара су разна од смешних, преко злурадих до егоцентричних.
Чињеница је да се имена Срби, Сорби или Серби јављају много раније од икаквог помена речи Словен.
Побројаћу нека тумачења која су дали лингвисти.

1. Од сврби - Ово је заиста тумачење које није изречено у шали, али је смешно
2. Од servum - што значи служити, бити слуга, што је свакако злобно тумачење
3. Од сораби тј. сабраћа
4. Од имена Сорби, Срби за које неки тврде да су чинили ратнички сталеж у словенским племенима
5. Од СРБ што је скраћеница за Сила Речи Божије, што је више него егоцентрично

Волео бих да чујем и ваше мишљење на тему порекла речи Срби.

Огњен Милић

[Pedja]

Ни научници не могу да се сложе око тога, али стоји да има много заиста смешних тумачења. Проблем је сто су сви поуздани извори превише млади тако да не могу да објасне порекло назива, а старији налази само наговештавају његову могућу старост.

[ognjenmi]

Проблем је у томе што су народи чији су извори сачувани писали само о себи. О осталима су писали врло мало, а и то јако површно и са ниподаштавањем уз елементарну неупућеност, већ са конструкцијама: "чуо сам", "по свој прлици", "прича се" итд. Нису позанавали ни језике народа о којима су писали јер чим нису могли да изговоре одређену реч то је био вараварски језик. Из тих разлога немамо поуздане изворе о многим народима који су живели у околини Грчке и Рима, већ су то само нагађања, уз прагматична измишљања и искривљивања стварности свеприсутних у целој историји човечанства.

Огњен

[Јуродиви]

To "servus" (sluga) je, po mom mišljenju, nastalo naknadno, od reči Srbin; kao što je "esclave" ili "slave" nastalo od reči Sloven - u značenju "porobljeni narod" - nikako nije moglo biti obrnuto, da to bude poreklo reči Srbin.
(Znam još jedan primer tzv. nacionalne predrasude u jeziku: francusko "bougre", što znači "probisvet" potiče od "Bulgare").

[ognjenmi]

Ни тиме се не завршава списак подругљивих тумачења имена народа. Неки су доводили Мађар од Магарац.

То да је су та два глагола настала од имена народа Срба и завршетака словенских имена -слав, је дала Олга Луковић - Пјановић. Не би ме изненадило да је то тачно посебно зато што постоји могућност да је servo (служим) првобитно означавало домаћина који служи, а не слугу или роба.

Највећи проблем је недостатак писаних трагова о народима који су били поробљени, јер су се њихови списи систематично спаљивали од стране освајача. Тако и данашња етимологија почива на претпоставкама, а не на доказивим чињеницама. То што се нека реч прва нашла записана у неком језику никако не значи да није позајмљена из другог, али се обично узима да је тако. То је систем ко пре девојци њему девојка, тј реч.

Овде постоје јако озбиљна питања на које нема одговора. На пример одакле толико заједничких корена између словенских језика и латинског, ако је тачно да је временски јаз измећу Римљана и Словена тако велики. По званчној историји као што сте вероватно упознати латински језик је почео да се квари и опада са падом Западног римског царства у петом веку, а васкрсао је у доба ренесансе. По званичној историји Словени су на овим просторима у седмом веку. Ако прихватимо да је Рим наставо у осмом веку пне. имамо јаз од најмање 1400 година. Овоме можемо додати и најмање 500 година од одвајања народа који су начинили Римску империју и латински језик од индоевропског стабла. Добија се временска разлика од најмање 1900 година. Толика врменска разлика у којој два језика немају никакав додир никако се не слаже са тако великим бројем сличних речи измећу словенских и латинскиог језика.


Огњен

[Maduixa]

На пример одакле толико заједничких корена између словенских језика и латинског,...

Stvarno? Ja ovo prvi put čujem. Zanimljivo. Koliki procenat reči u srpskom vuče korene iz latinskog?

[ognjenmi]

Не ради се о томе да српске речи имају корене из латинског, већ су корени речи заједнички.
Један од најлепших примера је наш глагол видети. На латинском је то vido.
Промена глагола јесам кроз лица је следећи

Једнина:
Ја (је)сам - sum (у македонском се каже ја сум)
Ти (је)си - es
Он (је)stе - est

Множина:
Ми (је)смо - sumus
Ви (је)сте - estis
Они (јесу) - sunt

Е се у словенским језицима претвара у је (нпр у руском се увек тако и чита). Приметићеш да се и положај слова т баш лепо поклапа, осим код sunt, али у старословенском и данашњем руском се треће лице множине увек завршава са т, тако да ово и није нека разлика. На пример код нас је они иду, а у старословенском и руском они идут.

Ми бисмо по логици, ако прихватимо званичну историју, требали да будем много ближи германским
језицима, али очигледно нисмо.

Даље седам падежа имају и латински и српски језик.

Одсуство члана у оба језика. Члан је неизбежан у германским и неким романским језицима.

Упитна заменица латинског Quo настала је као и све упитне заменице индоевропских језика од протоиндоевропског Кво, које се узгред и даље користи у источној Србији. Наша упитна заменица је Ко као што је свима познато. Ко и Quo су врло слични мора се признати, мада за наше Ко кажу да је настало од Кто, што ми делује мање вероватно него да је настало директно од Кво.
Мишљења сам да је Кто пре настало спајањем речи ко и то, јер се у неким словенским језицима тако и  даље граде неодређене заменице, нпр у руском неко се каже кто-то

Постоји још примера али ово су јако интересантни јер чине структуру самог језика.

[Ђорђе Божовић]

Даље седам падежа имају и латински и српски језик.

Нису баш исти падежи, а сам број не мора ништа да значи.

И латински и словенски језици припадају индо-европској фамилији. Зато све те сличности не треба пуно да чуде. Ако погледате и друге индо-европске језике, уочићете још више заједничких речи и делова граматике. На пример, српски ''сто(л)'' и ''астал'' (да ли је ово турцизам?), ''стопа'' и ''стопало'' и ''ступ'' (''стуб'') и глагол ''стајати'', а немачки ''Stand'' (штанд) и енглески глагол ''to stand'' (стајати); српски ''гроб'', а енглески ''grave'' (то си ти сам писао ); итд.

Чланови постоје у македонском и бугарском језику.

[Maduixa]

Даље седам падежа имају и латински и српски језик.

Нису баш исти падежи, а сам број не мора ништа да значи.

И латински и словенски језици припадају индо-европској фамилији. Зато све те сличности не треба пуно да чуде. Ако погледате и друге индо-европске језике, уочићете још више заједничких речи и делова граматике. На пример, српски ''сто(л)'' и ''астал'' (да ли је ово турцизам?), ''стопа'' и ''стопало'' и ''ступ'' (''стуб'') и глагол ''стајати'', а немачки ''Stand'' (штанд) и енглески глагол ''to stand'' (стајати); српски ''гроб'', а енглески ''grave'' (то си ти сам писао ); итд.

Чланови постоје у македонском и бугарском језику.

Slažem se da Đorđem.

Gramatički sistem je u svim indo-evropskim jezicima manje više isti, i ako nisu isti, onda su vrlo slični.
Engleski je nekad takođe imao padeže, ali je evouluirao i izgubio ih.  Logika nam govori da su i svi romanski jezici imali nekad padeže, s obzirom da su nastali od latinskog, ali su ih u toku evolucije izgubili. A to što mnoge srpske/slovenske reči imaju isti koren sa  latinskim rečima, se može objasniti time što  Sloveni, iako nisu imali kontakt sa Rimljanima, imali su ga sa narodima koji su govorili jezicima koji su nastali iz latinskog. Mnoge srpske reči koje imaju latinski koren ušle su u srpski preko francuskog, i ne preko latinskog.
I da. Bugarski i makedonski imaju članove.  Takođe su imali padeže (kao i engleski i latinski), pa su ih izgubili.

[Фаренхајт]

Ali zar latinski nema šest padeža? (Ablativom su obuhvaćeni naši instrumental i lokativ.)

[Maduixa]

Ali zar latinski nema šest padeža? (Ablativom su obuhvaćeni naši instrumental i lokativ.)

Tako je. Ovaj detalj mi je promakao...
Latinski ima šest padeža.

[Ђорђе Божовић]

Заправо, има и локатив у латинском, али он се користи само код неких именица и заменица, а углавном се уместо нашег локатива користи аблатив, који отприлике одговара нашем локативу, инструменталу, а понекад и генитиву.

Срећна Нова година свима.

[bukuroshe]

  Sigurno je da se nikad neće otkriti pouzdano etimološko porijeklo imena Srbi, ali jedno od zanimljivijih tumačenja dao je Poljak Mošinski, tvrdeći da nazivi Srbin i Hrvat imaju isto porijeklo od evropskog korijena serv, što znači sačuvati, a što u skitskom daje glagol istog značenja - harv.

2. Од servum - што значи служити, бити слуга, што је свакако злобно тумачење

  Ne mora ni to biti negativno ili zlobno tumačenje. Može se služiti Bogu, kralju, narodu, a biti takav sluga nije sramota, naprotiv.

[Ђорђе Божовић]

Sigurno je da se nikad neće otkriti pouzdano etimološko porijeklo imena Srbi, ali jedno od zanimljivijih tumačenja dao je Poljak Mošinski, tvrdeći da nazivi Srbin i Hrvat imaju isto porijeklo od evropskog korijena serv, što znači sačuvati, a što u skitskom daje glagol istog značenja - harv.

Ја сам једном давно читао неку квази-историјску теорију по којој оба имена Срби и Хрвати воде порекло од глагола сркати, односно хркати, у смислу сркати мајчино млеко, те да су стога Срби и Хрвати најближа браћа.

[Maduixa]

Sigurno je da se nikad neće otkriti pouzdano etimološko porijeklo imena Srbi, ali jedno od zanimljivijih tumačenja dao je Poljak Mošinski, tvrdeći da nazivi Srbin i Hrvat imaju isto porijeklo od evropskog korijena serv, što znači sačuvati, a što u skitskom daje glagol istog značenja - harv.

Ја сам једном давно читао неку квази-историјску теорију по којој оба имена Срби и Хрвати воде порекло од глагола сркати, односно хркати, у смислу сркати мајчино млеко, те да су стога Срби и Хрвати најближа браћа.

Sudeći po bližoj istoriji, toliko bliski ko Kain i Avelj.

[Тагови:]

Српски језик - Вокабулар форум
Srpski jezik - Vokabular forum > О српском језику и култури > Нагађања о језику > Тема: Порекло речи Србин, Срби