Ја сам својевремено слушао Весну Ломпар (држи вежбе из Морфологије на србистици) у вези с тим пасивом и она каже да је, прегледајући разне граматике, наилазила и на један и на други начин грађења пасива (Будем печен у Будем био печен). Вероватно је за осмаке релевантно оно што им пише у Српском језику и култури изражавања (како се пре тај уџбеник звао). Њих, мислим, не треба оптерећивати Стевановићима и Станојчићима.
Мислим да тај пут није реалан. Треба поћи од претпоставке да професор зна мало више но што пише у Српском језику и култури изражавања (ето, ја знам
, а Српски језик и културу изражавања нисам отворила годинама, да ли је то мој грех, што ми није основни извор информације дотични уџбеник?) и да просто жели да детету објасни. И пример који си ти поменуо (
од никога ометан) базално треба да провери знају ли ученици да напишу одрични облик именичких заменица. Мислим да бисмо пратећи идеју како је за њих меродаван Српски језик и култура изражавања могли оправдати скоро сва питања. То иде сад још шире: Колико Српски језик и култура изражавања треба да се бави нечим што није разјашњено на вишем лингвистичком нивоу.
1. Слéдећи цитат из Клајна, морало би се претпоставити да је овде реч о посебном суфиксу, јер би јотовање дало
промењив, а не
променљив (овде би морао да учествује лабијал, а њега нема).
2. Слажем се да осмак тешко разликује ове примере, али зато постоји наставник да му објасни. Није то ништа несхватљиво. Само треба рећи да покуша да стави именицу у, рецимо, датив и добиће граматички род и број. Природни, претпостављам, иде лакше. Јесте питање теже, али ваља се над нечим и замислити.
4. Иако је имперфект изумро
, мислим да га треба препознати. Требало је само да ставе „Препознај који је глаголски облик:
вуцијасмо”. Замисли да дете прочита тај облик у приповеци, и помисли да је писац погрешио!
1. [/quote]
Prema Klajnovoj Tvorbi reči, neuračunljiv jeste sa sufiksom -ljiv, a za -ljiv kaže doslovce: "Pri tom nije bitno da li je -ljiv nastalo jotovanjem posle labijala... kao što to predstavljaju Stevanović 1963:197 i Šojat 1959:96, ili se pak lj javilo već u staroslovenskom, o čemu je i Belić davao različita tumačenja: vidi Stakić 1988:185-6; vidi i Skoka pod -iv."
1. Видиш колико је та реч сувишна у тексту који им је понуђен? Није ту сад питање тачности или нетачности ове чињенице, већ сувишности примера који је тежак и мени, а сигурна сам да знам мало више од осмака. На страну што наћи речи с гласовним променама у повећем тексту није ни мало лако. Чини ми се да је чак теже деци која суштински знају гласовне промене, јер они збиља по логици ствари очекују да је то
љ настало јотовањем, баш зато што јотовање знају, они други научиће напамет и мање ће бринути. У тестовима су генерално оштећена деца која мисле својом главом и која имају базално темељно знање. Одговорно тврдим после дугогодишњег искуства с тим узрастом.
2. Ма, Џо, скоро сам сигурна да немаш много везе са наставом, поготову у основној школи. Наравно да постоји начин да се све објасни, али уколико се прати програм, а у исто време човек жели да припреми децу и за пријемни испит, скоро је немогуће одрадити сваку финесу. Ако и пренесеш сваку финесу, колико деце је у стању да то схвати. Сад радим са сопственим дететом, и знам да је имао одличну професорку српског, темељиту, квалитетну, заинтересовану... у исто време он има високу оцену и знам да базално разуме све, а згранута сам над тим шта све не зна. Немогуће је толику количину информација одједном сместити у главу (одједном је и четири године, с обзиром на то да имају још дванаест предмета). Видиш ли да се у скоро сваком питању појављује понека цака, а питања је 450, а постоји и целокупно градиво које треба обрадити током тог времена, а програм је такав да (посебно у Просветном гласнику) препоручује растерећење програма, слободу наставнику (у смислу кроз која дела да обрађује одређене појмове), при том и препоручен програм не подразумева да ћемо, усвојимо ли га потпуно, моћи да положимо пријемни испит. Наглашено је да су понуђени текстови само препорука, а овамо, сви их чекају на пријемном испиту. Па већ неколико година школе могу да бирају уџбенике, тако да и у том смислу треба ићи на сигурно, јасно и лакше, и тога је довољно.
Кад си већ поменуо датив. Пази, постоји питање да се разврстају предлози који иду уз одређене падеже. Дат је и предлог
према који треба сместити и уз локатив и уз датив. Никад, никад не поменем на том узрасту да
према иде и уз локатив, просто зато што на том узрасту то није потребно и зато што је то толико редак случај (Сећам се примера из Стевановића:
Лево према бини налази се то и то.) и зато што им треба помоћи да разликују суштински та два падежа. Ако науче да
к(а) и према иду уз датив, а остали уз локатив, олакшано им је, а кад дођу у прилику (у филолошкој гимназији или на филолошком факултету) да сретну и пример (који се у пракси ређе среће) са
према уз локатив, биће способни да разумеју зашто је то тако. Многа деца уопште не разумеју да у датом примеру
према значи
у односу на.
Мислим да није лако од компликованог и обимног направити једноставније и мање обимно. Увек се нешто мора изоставити, а мислим да су аутори збирки напросто пуцали на оно што је реално изоставити. Боже, колико деце не зна основне ствари, колико деце не разуме. Они као да се боје како би сви добро урадили, а то нема везе са праксом.
4. Наравно, слажем се управо да треба поменути имперфекат, приказати на примерима како изгледа, указати на разлику у односу на аорист и бла, бла, бла, али им свакако не тражити да направе имперфекат од
вући или сличног глагола.
Потрудићу се да се позабавим овом темом јер је стварно грех да деца испаштају зато што Дешића или Милку Андрић мрзи да мисле. Да ствар буде гора, и наставнике мрзи да спремају децу за пријемни. Једна која је претходно спремала дечка с којим сада ја радим (приватно, за паре) рекла му је да не уме да му објасни зашто не може да се каже *сваких три месеца и да научи то питање напамет!! Боље да не поменем како му је објашњавала акценте!
Драго ми је, а верујем да имаш некакав уплив чим си написао прву реченицу.
Има наставника које мрзи да спремају децу, али знам многе који се убише од спремања. Не бих генерализовала. Не браним себе, јер ја већ годинама спремам само своје рођаке, кумчиће, децу пријатеља...
Знам професоре своје деце, знам неке своје драге колеге. Наравно, знам и ове случајеве које ти помињеш.
Добро, добро, ти што спремају за паре, преводе за паре (с енглеског преводе и они који су ишли на екскурзију у Лондон, па су усавршили енглески
) и сл., а нису прошли поред стручности, одавно су ми познати. И ту има разних.
Акценти су посебна прича. Видећеш кад их се латиш. Лепо ћеш ти њему објаснити правила акцентуације, објаснићеш му како се који акценат препознаје, а онда ће они наређати речи с кратким акцентом на првом слогу. Онда, ако твој "пулен" има слуха, осетиће разлику, а ако нема, даћеш му милион примера не би ли уочио разлику и код милион и првог, кад и све цаке падну у воду, рећи ћеш му да запамти тих неколико примера јер нема друге... Живи били па видели.
