Međutim, pretpostavljam da bi se učenici prvi pobunili kada bi tako nešto bilo sprovedeno u delo zbog čega nadležni ljudi verovatno ne bi ni uspeli da takav predlog isteraju do kraja. Nažalost.
Ех, ученици се не би сложили. Ко њих било шта пита. При том, "шта зна дете шта је триста кила". Они не знају како је боље. Ако одемо у (не)далеку историју, можемо приметити да је генерација рођених пре 1961. полагала најнормалнији пријемни испит без икаквих задатака унапред, онда једно време пријемни испит није ни полаган, већ се и у средњу школу, па и на факултете уписивало само на основу успеха у претходном степену школовања. Затим је, не знам тачно које године, али пре око двадесет година, опет уведен пријемни испит, релативно коректан. Али... било је много проваљивања тестова (мени се лично десило да ме вече уочи пријемног дете пита за акценат речи које су се појавиле сутрадан на испиту!), и онда су они из врха увели вежбанке (да би се као спречило преписивање). И... то је најгора могућност. Зашто? Мућки има много више, неправди много више, деце која ништа нису научила много више. Основни тип мућке је следећи: Професор који је дежуран дозволи ђацима да једни од других преписују, или им пак дâ решења (откуд му, немам појма). Два примера којих могу моментално да се сетим. Пре неколико година сам била прегледач у школи на Старом граду. Видимо колегиница и ја да нешто није у реду, ученици из исте учионице имају идентична решења. Како? Распитамо се ко је дежурао, моја драга колегиница, професор физичког. Ја је зовнем и питам:
Добро, јеси ли ти нормална? а она ми одговори:
Па, дај, шта ти је, жао ми деце! Шта ће бити с другом децом коју нико не жали? Такође сам као прегледач имала прилику да видим како директор и професор српског улазе да обиђу своје ученике по учионицама, што је строго забрањено. Тек кад сам им припретила да ћу позвати више инстанце, они су се примирили (а ја, наравно, испала баба-рога, као ја мрзим децу). Пре три-четири године, спремала сам свог рођака врло ограничених могућности, толико ограничених да сам с њим радила само јасна и подношљива питања. Добио је петнаест бодова, иако знам да то није било реално. Како? Тако што им је (сам ми је признао) професорка која је била дежурна, помогла и дозволила да се консултују. Па чекај, ко је овде луд! Наравно, ово је онај део који се тиче људског фактора, али који илуструје малверзације. На те чињенице смо указивали од почетка увођења ових тестова (а томе има око петнаест година), они који је требало да реагују (пре свега састављачи и методичари), оглушили су се на наше примедбе потпуно. Ни на који начин нису покушали да ствари помере (или врате) на боље. Када су тестови коректни и не знају се унапред, једини који могу да муте јесу управо састављачи и организатори тестова, овако могу да муте сви, и то интензивно чине. Мој је закључак тужан и претужан; и жеља да ће се можда ипак некад нешто мало изменити, јесте оно што ме нагони да се као Дон Кихот и даље пецам и улазим у овакве разговоре; страдају деца, они који треба данас-сутра да воде ово друштво (ух, како ово звучи патетично
), да буду исправни људи, добри стручњаци у било чему; а уместо тога се негује људска глупост, непоштење и ограниченост...
Но, све сам ово на неки начин и рекла, можеш прочитати све моје постове од почетка и видети зашто сам огорчена, љута и тужна, а то са свиме има везе осим са тежином тестова и стручношћу састављача.
Ђорђе, и теби сам хтела нешто да кажем. Лепо збориш и то прелепо звучи, лако се чита и разуме
, делује логично све то што си ти рекао. Но, мени је искуство показало да узрок и последица о којима ти говориш често не стоје на местима која бисмо ми очекивали. Мој је закључак да је писменост прилично урођена, да је често у питању природни таленат, осећај за језик, и да је, нажалост, често некомпатибилна с бројем прочитаних књига, и са теоретским знањем из одређених језичких области. Знам људе који одлично знају нпр. да се глаголски прилог садашњи гради тако што се на треће лице множине презента дода
-ћи, па ипак кажу, рецимо,
плакајући. Теорија и пракса нису увек компатибилне. Знам децу која су добијала четири године после сваког састава да напишу по десетак реченица
(нпр. са глаголима у негацији, са речима типа
био,
мислио, са речима типа
који, бојица...) са појмовима и конструкцијама које греше, и никад нису савладали дотични проблем. Кад их човек пита како се пише негација, све избифлају, са све изузецима, али у пракси
.
Не бих волела да неко из овога извуче закључак како мислим да не треба читати или како мислим да не треба образовати људе. Боже сачувај, само глуп поданик је добар поданик, тако да апсолутно мислим како ни једно једино знање ни из које области није на одмет. Мислим само да ђаци често од дрвећа не виде шуму. У конкретном случају, уместо што се убише да савладају систем решавања задатака за пријемни испит, могли су прочитати добру књигу, могли су написати леп састав, могли су научити нешто смислено из граматике, могли су се заинтересовати...
После оволиких година у нашем, а затим у "туђем" школству, могу рећи да наше школство има много предности управо у томе што даје довољно информација да млад човек има шта да примени у пракси, даје опште образовање (још увек, мада се свим силама трудимо да уведемо у наше школе промене које је Европа почела да одбацује
јер се нису показале баш као савршене), професори се (углавном, мада је повика онолика, али то је осамнаеста тема) баве ученицима, њиховим проблемима, често их воле... Много тога се урушава, али као и све у друштву, има своје узроке. Кад се све сабере, заиста, пријемни испит за средње школе из српског језика јесте, по мом мишљењу најгори део српског школства (ако изузмемо појединачне случајеве).
Много хтела, много започела, надам се да нисам била превише недоречена и контрадикторна.
