Коме је жао тог времена? Једино њима (Турцима). За Србе то нису баш била "стара, добра времена".
Pa ne baš. Ona kriva slika zulumćarskog Otomanskog carstva kakvu mi danas imamo umnogome je nastala usled propagande Srbije koja je tek nastajala kao secesionistički pokret u XIX veku. Pa i iz nekakve „psihološke“ potrebe takve jedne mlade nacije da u svakoj eposi ima svoga neprijatelja i takmaca, dušmanina i izdajnika protiv koga se mora boriti, ali i na koga može baciti krivicu za neke svoje ciljeve.
To su bili Turci u XIX veku, Austrougari početkom XX, zatim kvislinzi i četnici nakon II svetskog rata, Staljin u pedesetima, pa i hipici u šezdesetima i sedamdesetima (studentski protesti 1968.); a danas verovatno Albanci, KFOR, Amerika, NATO, opozicione partije, Biljana Srbljanović... ko li je već u ovoj eposi Srbiji navodno najveći dušmanin — što reče Bora Dežulović, „ko god da su danas Srbima Turci“.
Ti i takvi Turci, i takva slika o njima spram Srba paćenika i žrtava, samo su bili naciji neophodna propaganda — u XIX veku da bi opravdala svoju nezavisnost, a i za vreme socijalizma ta priča se uklopila i u tada aktualnu ideju o potlačenom narodu koji se bori protiv silnika i neprijatelja koji nikad ne spava.
A uistinu, Tursko carstvo je bilo dosta drugojačije. Ono je bilo multietnička zajednica, jedna velika pijaca raznih dobara i trgovina, i čak nadasve tolerantno društvo za to vreme, kada se uporedi sa hrišćanskim zemljama u Evropi. Dok hrišćanska crkva diljem Evrope spaljuje naučenjake i knjige, pokršćava Jevreje i sprema se za krstaške ratove protiv muslimana (džihad u hrišćanskom izdanju
), u Turskoj stvaraju filozofi i pesnici, Jevreji iz pokrštene Španije beže upravo u balkansku Tursku, gde jedino u Evropi mogu da žive slobodno (paradoks, ha?), srpske princeze postaju sultanije, srpski vojnik u turskoj vojsci napreduje čak do položaja velikog vezira, sultan osniva i blagosilja milete — pravoslavni, jermenski, jevrejski milet; zajednice naroda drugih vera koje se punim plućima staraju o svojim vernicima — u gradovima širom carstva osnivaju se škole, biblioteke (Arapi, Mavri i Osmanlije prevode Aristotela, za koga hrišćanska Evropa ne želi ni da čuje), džamije, tekije i medrese, dižu se česme i hamami, ćuprije preko velikih reka i hanovi za putnike namernike... I današnja Užička gimnazija, kao srpska škola, osnovana je u turskom Užicu. Četvorica dahija su bili jedini koji su zaveli strahovladu i teror, i zbog kojih je i podignut ustanak.
A kada se Srbija osamostalila i kada su Srbi proterali muslimane iz gradova, nastalo je jedno sveopšte rušenje i vandalizam. Srbi u Užicu nakon izlaska muslimana ruše sve muslimanske kuće, odnose kamen i ćeramidu, spaljuju i ruše sve džamije i kamen prodaju za male pare, rasturaju medresu, i čak bataljuju i jednu „dobru kamenu ćupriju“, kako piše Miladin Radović, koja im je ko zna šta skrivila. („Samo nesretni ljudi bataljuju“, rekao je tada o rušenju džamija jedan užički arhitekta.) Idu dotle da su godinu dana pre toga, ne bi li isterali muslimane iz varoši, čak podmetnuli i požar u kome je izgorelo i nestalo celo drveno Užice, i grad se nakon toga upola smanjio. Eh, pusto tusko, rekli bi tada mnogi Užičani koji su mogli videti te ruševine i pepeo, a tako govori i Miladin Radović, tako se jadaju i Sofkini iz Nečiste krvi i hadži-Zamfirovi iz Zone Zamfirove...
