Pa ne moraju pisci da budu inventivni pronalazači i da se takmiče oblicima svojih dela i originalnim zapletom..
Ja lično književnost doživljavam kao stilsku igru: zavisno od stanja duha neko je sposoban da napiše umetničko književno delo, a neko nije..
Ali kad kopiraju jezik bez tuđica, to i nije koipranje..Svima nam je maternji jezik baš taj lepi i razigrani srpski ..
Na primer— jedna od dve ljubavne priče ispričane u Opsadi crkve Sv.Spasa toliko je uobičajena u svim vrstama književnih dela.Oni se vole, pa ona nestane, a on ostane da tuguje..Ali način na koji je Goran Petrović složio ovakav banalan kontekst je nadrealan i originalan..
Ona je jermenska princeza, jalovica,Filipa, udata za vizantijskog vladara..A on je sokolar na dvoru Visokog Despota- Ljuben, mladji desetak vekova od nje ..Susreću se u snu, pored reke (tamo gde se ribe mreste, pored vira).. i u snu Filipa neguje svoju trudnoću..I tako dalje, ako niste čitali, obavezno pročitajte..Pa se izmeša san i java, istorija i falsifikati, arhetipsko i svesno...
Po mom skromnom mišljenju Pavićev stil (intelektualizovan i rafiniran kao sfumato) u poređenju sa Petrovićevim je kao akvarel prema uljanoj slici..
Provincijalizmi i lokalizmi pokazaše se kao veoma bitni zbog srodnosti sa majkom svih jezika..
Mislim da će i Djordje B., kao ljubitelj arhetipskih glasova koji odzvone u nama kad čujemo i kažemo reč koja se smatra arhaizmom , ubrzo zameniti ovaj neodgovarajući izraz "turcizma" nekim drugim
Himna je odlična, mada ja nisam imala sve odgovore po c.
Jednostavno sam mislila da je najadekvatnija himna svakom narodu ona koja je nemušta, samo u srcima, nerečena ( da se ne "ofuca" od svačijih treperenja trepetljika u ušima)..
i off topic, ssad mi pade na pamet, ako kažemo "pogled" vezan za vid i oči, kako to kažemo za "uhvaćeni zvuk" ušima i sluhom?