Најблаже речено, ја сам збуњен. Планинарка говори о неким
аријанцима (
) који су из Рашке избегли у Босну (
), Вук о неким народима "крстјанима" (само кад бисмо још знали који су то народи
). Не знам, нисам паметан.
Ја већ предложих да би о овоме требало са историчарима, а не да причамо напамет. Нисам историчар, међутим морам да изразим неслагање са вашим виђењем ствари.
У прилог мојој тврдњи да Бан Кулин није био никакав дуалиста, манихејац-богумил, већ православни хришћанин, представићи повељу Бана Кулина Дубровчанима из 1189. године:
Молим вас да обратите пажњу, ево српског превода документа (подвлачење моје, мој коментар зеленом бојом):
"
У име Оца и Сина и Светога Духа (
овакав увод никако не приличи дуалистима, који су Бога Оца сматрали "злим богом")
Ја бан босански Кулин присезају (исказује) вама кнеже Крвашу и свима дубровчанима прави пријатељ бити вам од сада до вијека и правицу држати с вама и праву вјеру докле сам жив. сви дубровчани који ходе по мојему владанију трговаће гдје који хоће, коначи ће гдје се који нађе с правом вјером и правим срцем без икаквог зла... ("развје што ми кто, да својев волов поклон", овдје ми није јасна конструкција ради се о даривању стоке)...да им не буде од мојих частника силе и докле у мене буду дат имат свет и помоћ како и себи колико могу без зле помисли тако ми Бог помогао и
свето Евангелиe (
класична фраза за православне - дуалисти су одбациали канонске књиге Писма и имали своје, апокрифне)
Ја Радоје, дијак бана писах цијелу књигу банову повељу
од рођења Христова (
дуалисти нису веровали да је Христос рођен као човек, јер су одбацивали и презирали материју, већ су били докети тј. веровали су да је Христос био чисти дух) хиљаду и сто и осамдесет и девет љета,
мјесеца августа у двадесет и деветри дан отсјеченије главе Јована Крститеља (
тј на празник Усекованија, а дуалисти нису имали никакав календар и никакае празнике, посебно не празнике светих).
Односно сумња кориника/це б.н. у то да је Босна била српска земља, погледајте титулу краља Твртка:
тј:
"Краљ Србљем и Босни, Приморја".
Цитат:
Твртко је до 1390. носио титулу краља Срба, Босне, Поморја и Западних Страна. Из ове се титуле јасно види да је владао само над једним народом, Србима. Када је Твртко освојио дијелове Хрватске његова је титула промијењена 1390, у краљ Рашке, босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Када је освојио територије другог народа (Хрвата) промијенио је титулу и у њој није било етничке одреднице "краљ Србљем", зато што Срби нису више једини народ којим он влада, већ су сада то и Хрвати.
Опширније о свему, са још референци и упућивањем на изворе, на:
http://members.tripod.com/cafehome/cirilica.htmЂорђе, Васо Глушац је давно написао врло добру књигу на ову тему - "Истина о богумилима", можеш да је нађеш и на интернету:
<uklonjen link sa piratskim sadržajem>Ако стигнеш, погледај и овај кратки чланак:
http://www.verujem.org/teologija/bogumili.htmО овом проблему је писао и др. Миодраг Петровић у својим студијама "Помен богумила - бабуна у Законоправилу Светога Саве" и "Црква Босанска".
И да додам, као теолог, један од могућих разлога за настанак ове историјске збрке: наиме, у средњовековним западним изворима се за Босну каже да је земља "шизматика/јеретика", њени становници се називају "патаренима", говори се да су исти отпали од "праве вере" итд. Све то није спорно.
Међутим, у истим тим изворима се потпуно иста терминологија користи и онда када се говори о православнима, конкретно о становништву Рашке, на пример, или о Византинцима! То је оно што је занимљиво, и на то указује др. М. Петровић. Назив "патарени" за којег сматрамо да указује на јеретике-дуалисте, сличне манихејцима, из којег закључујемо да су Босну у средњем веку насељавали некакви дуалисти, може да упућује на нешто сасвим друго: на оне који нису хтели да исповеде римокатоличко учење о Филиокве, већ су исповедали да Дух Свети исходи од Оца (Патер), па одатле - патарени. И тако ето читаве заврзламе. Римокатолици су у током средњег века све на Истоку сматрали јеретицима - у времену о којем говоримо довољно је било да неко врши богослужење на народном (тј. словенском) језику да би га осудили као јеретика (што се десило, нпр., св. Методију, брату Константиновом, итд.). Мислим да би у светлу свега овога приступити
западним изворима за проучавање историје средњовековне Босне, а не са унапред усвојеним закључцима и претпоставкама.
Опет предлажем да се за решавање оваквих ствари обратимо историчарима и историји.
