Хе-хе...
Ако тако гледаш на ствар, заиста и не може бити смисла. Само, онда није јасно што супротстављаш правила о акценту, рецимо, правилима о палатализацији. Тако се исто може рећи да палатализација није „природна“ зато што се често чују облици
Зорицин, Даницин, а заиста није тако!
Пре него што се предам, само ћу рећи да ми се чини да то није исто. Рекао бих да се за палатализацију не може рећи да није „природна“ у модерном српском само зато што се, како кажеш, „често“ чују погрешни облици неких речи. Колико често? Код целих класа речи савременог српског језика, с друге стране, опште је, широм српског говорног подручја, прихваћена акцентуација која се коси с тим двама основним правилима Вука и Даничића. Није реч о томе што се „често“ греши, греши се увек и свуда, осим када су у питању школовани те-ве или радио спикери који пажљиво изговарају те речи правилно, а и они онда доживљавају да им се широка јавност подсмева због таквог изговора.
Ко би смео да каже: „Враћамо се на старе падеже зато што се губи разлика између датива и локатива“?!
Ја сам смео и хтео да кажем тако нешто и да вичем на сав глас, само сам прво морао да проверим има ли икакве разлике међу тим падежима. Стога сам
ево овде поставио питање има ли разлике.
Пошто се испоставило да разлике ипак има, нисам излетео са тим захтевом за укидање једног од тих падежа.
Мада... Разлика је ето само у акценту и то колико сам укапирао у прилично малом броју речи, а мени се чини да, па бар ми овде у мом крају, ту разлику уопште и не правимо, те ја заправо и даље мислим да бисмо мирно могли да смањимо те падеже на шест комада, само, не смем баш да вичем, јер изгледа да те акцентске разлике између тих падежа ваљда још у неким крајевима стварно и живе. То што их ја заиста не примећујем и не осећам, баш ми и није неки аргумент, па ето ћутим.
А за акценте је свима лако да суде, јер их ваљда мрзи да уче стандардну акцентуацију. Јесте најтежи део граматике, али не треба због тога (лењости) да буде отписана из језичког система.
Ја сад почињем са предајом у овом случају. Прво ћу са задовољством да признам да ја не морам да је учим — кад говорим, говорим онако како људи у мом граду говоре, кад пишем немам проблема, јер акценти се не пишу, сем у стручној језичкој литератури.
kad ionako za svaku reč u našem jeziku mora posebno da se propiše akcenat. Ta dva pravila, to pravilo da kao ne može da se naglasi zadnji slog i ono da kao ne može silazni akcenat u sredini reči, ionako nam nisu ni od kakve pomoći, kad su nedovoljna da bi se odredio pravilan akcenat neke reči. Džabe ti je opšte pravilo da ne može akcenat na zadnjem slogu, kad opet ne znaš na kom je slogu i koji je to akcenat od četiri moguća.
Вараш се. О томе сам већ писао: та су два правила само начелне смернице за акцентовање. Осим њих постоји тушта и тма ситних образаца по којима функционишу акценти. Те морфолошке парадигме су, на срећу, добро истражене (сетимо се још Даничићевих
Акцената), док су оне творбене скоро нетакнуте (у новије време Станимир Ракић пише о томе, помало неспретно и компликовано, чини ми се). Веровао или не, за већину речи постоји одговор зашто имају баш тај акценат, осим немотивисаних речи словенског порекла, које чине основни лексички фонд, па се зато и најбрже уче.
Па да завршим са том предајом. Будући да сам са задовољством већ признао да се не морам упуштати у учење тога, а људи су се очигледно озбиљно и научно бавили тиме, наравно да ми једино остаје да се повучем у мишју рупу у овој дискусији, те да ћутим и уживам што сам ипак и даље слободан да у свом говору терам по своме.
