Ne smemo mešati onu priču o indoevropskom prajeziku, koja je iz istorijske (dijahronijske, komparativne) lingvistike indoevropskih jezika, s pričom o biološkoj evoluciji jezika u ljudskoj vrsti, koja je sasvim iz druge priče. (Najveći problem lingvistike, koji će joj, kladim se, i doći glave, jeste strašna zbrka i nered s terminima.
)
Ono o čemu smo govorili
na drugoj temi, o evoluciji (razviću) indoevropskih jezika od zajedničkog prajezika, to je sasvim druga priča nego biološka evolucija jezika. Mi imamo danas, i u prošlosti smo imali, niz jezika (indoevropskih) koji bez sumnje pokazuju raznim, ne slučajnim, podudarnostima u svojoj fonologiji, leksici, gramatici, da su međusobno srodni. To je dokaz da su se oni razvili od jednog jezika koji se u jednom trenutku ranije govorio (pre oko 6000 godina), njegovim postepenim menjanjem iz generacije u generaciju na različitim mestima različito. On nije bio neki primitivan jezik tamo negde iz praistorije. Bio je normalan jezik kao što je i svaki današnji jezik, samo je vremenom evoluirao u druge jezike, sâm tako nestavši. I nije pokrivao dva kontinenta, to danas njegovi jezici potomci pokrivaju dva kontinenta (zapravo, danas sve kontinente!), jer su se raznim kretnjama naroda raširili na tom prostoru, dok se on govorio najverovatnije samo negde u nekoj stepi oko Crnog i Kaspijskog mora, a kasnije je odatle seobama svojih govornika raznesen. (Pa kao god seobe Slovena što su raznele slovenske jezike na pola Evrope, nije se praslovenski govorio na celom tom prostoru od Balkana do Baltika!) I isto tako, ne samo indoevropski, nego i semitski jezici, recimo, imaju svoj semitski prajezik, sinotibetski jezici svoj, bantu jezici svoj bantu prajezik, i tako svaka jezička porodica na svetu nastala je od nekog zajedničkog jednog jezika (zato se i zove jezičkom porodicom, taj koncept je na ovome zasnovan). To nisu bili primitivni jezici već normalni jezici kao i svi današnji, samo su se vremenom (pa kao latinski naprema današnjih romanskih jezika!) raslojavali na razne dijalekte, koji su kasnije postajali zasebni jezici. Dakle, još smo ovde mi daleko od praistorije i od toga prvobitnog ljudskog jezika. To nije ova priča; tih oko šest hiljada godina koliko otprilike imaju svi rekonstruisani prajezici svih jezičkih porodica nije ništa strašno pa da zagrebemo u neku tešku jezičku praistoriju. U to vreme već "normalni", razvijeni jezici postoje odavno i govore se širom planete, kao god danas.
Ta priča o evoluciji jezika u ljudskoj vrsti nije nauci još uvek najbolje poznata. Možemo sa dobrom sigurnošću znati kada je nastao jezik kod čoveka (to je bilo čak pre oko nekog miliončeta godina, kada je taj prvobitni, primitivni jezik počinjao nastajati kod čoveka, a "pravi" jezik u modernom smislu, potpuno razvijen, nastao je pre oko stotinjak hiljada godina), ali kako i gde, to ne znamo — upravo je to ključno pitanje: da li je nastao jedan jezik pa se on dalje raslojavao, ili su na različitim mestima nastajali različiti prvobitni jezici. Obe teorije postoje, prva se zove teorija monogeneze, druga teorija poligeneze, ali nijedna ni druga još uvek ne mogu biti valjano dokazane. Ni istorijska lingvistika tu ne može pomoći — njene metode su dobre za rekonstrukciju prajezika neke jezičke porodice do nekoliko hiljada godina unazad; dalje od toga komparativna lingvistika ne zna, za nju je sve dalje mrak jer nema metoda kojima može dalju jezičku prošlost proučavati, zbog prevelike vremenske razdaljine s kojom se njeni komparativni metodi ne mogu izboriti. Zato o tome slabo znamo, ali evo što možemo tvrditi:
Prvi znaci prvobitnoga jezika kod predaka čoveka javili su se pre oko milion godina, još kod
homo erectusa. Ne znamo je li to bila monogeneza ili poligeneza, ali znamo da je
homo erectus mogao produkovati artikulisane zvuke. To je zato što se uspravio na zadnje noge — uspravivši se, ceo njegov organizam je morao da se prilagodi novom položaju, pa su se neki organi ispomerali na bolja mesta za taj položaj, među njima larinks (grkljan). U odnosu na druge primate, larinks se kod pračoveka spustio malo niže jer ga je tako povukao bipedalni položaj, i to je otvorilo put formiranju vokalnog trakta, govornog aparata sposobnog za produkovanje artikulisanog jezika. (Grkljan je najbitniji deo našeg govornog aparata, ne znam jesmo li i o tome govorili.) Još ranije, još kod
homo habilisa, koji je koristio i pravio oruđe, javili su se mentalni preduslovi za razvoj jezika. Jer su njegovi pokušaji da tvori oruđe rukama direktno uticali na razvoj mozga i u njemu centra za jezik, bez koga pravljenje oruđa ne bi bilo moguće. E sad, kada je imao i mentalne preduslove i fiziološke preduslove za razvoj jezika, trebalo je samo da prođe nekoliko stotina hiljada godina, do
homo sapiensa, dok se kod čoveka razvije puna kognitivna sposobnost i pravi, razvijeni jezik, jednak današnjima. Za tih nekoliko stotina godina, postepeno se razvijala kompleksna struktura jezika — gramatika. Prvobitni jezik imao je prvo samo imenice da pračovek označi predmete i druge pojmove oko sebe, zatim je dobio glagole, da čovek označi i radnju i akciju, a zatim je to moralo nekako da se složi u rečenicu, i eto ti sintakse, eto pravoga, razvijenog jezika.
Još ako uzmemo u biologiji prilično sigurnu tezu da ontogenija podražava filogeniju, tj. da razvoj pojedinačne jedinke podražava evoluciju njene vrste, i primenimo je na jezik, vidimo kako i bebe upravo tako usvajaju maternji jezik u ranom detinjstvu, kako je i čovek stekao jezik evolucijom: prvo se, kao
homo habilis, igraju kockicama, lopticama, lutkicama i drugim igračkama, razvijajući svoj mentalni aparat, usput gugučući razne zvuke, isprobavajući svoj vokalni trakt koji su nasledili od
homo erectusa, da bi oko godine dana progovorile i prve prave reči, s pravim značenjem, ali tek holofraze; a kasnije tek dolaze složenije rečenice. Razlozi koji su doveli do razvitka jezika takođe su među naučnicima podeljeni, ali najzastupljenija su ova tri: kažu jedni, jezik se razvio radi produžetka vrste, da bi onaj koji govori bio seksualno privlačniji; drugi kažu, jezik se razvio iz socioloških potreba, naime kako je ljudska zajednica bivala sve veća i veća, raniji metodi socijalne interakcije (a to je bilo međusobno timarenje i trebljenje) nisu se više mogli primenjivati, pa se razvio jezik radi socijalne interakcije između ljudi; a treća teorija zove se popularno "bizoni su dole pored jezera", jer njena je postavka kako se jezik razvio iz komunikativnih potreba, najpre radi uspešnije organizacije i provođenja lova.
A odatle, od
homo sapiensa koji je pre oko stotinjak hiljada godina stekao potpuno razvijeni jezik, pa do prajezika kojima baratamo u istorijskoj lingvistici, kakav je praindoevropski jezik od pre šest hiljada godina, veliko je vremensko razdoblje koje je nauci još uvek mračno i nepoznato, i pitanje je da li će ikada i biti rasvetljeno. Da li su se u tom međuvremenu svi jezici razvili iz jednoga (po nostratičnoj teoriji) ili je prajezik svake jezičke porodice prajezik za sebe, to lingvistika sa ovim metodama s kojima se sada služi, jednostavno ne može znati, jer ove sadašnje metode proučavanja istorije i evolucije jezika ne mogu da idu dalje od par hiljada godina u prošlost.
Nadam se da je sad jasnije, ako sam uspeo nekako sada da objasnim.
