Ljudi, molim vas, vratimo se na gramatiku.
Stvar je nadasve prosta. Mi govorimo o jeziku, dakle ovde važe samo jezički zakoni, a ne zakoni filozofije ili koječega drugog. A jezički su zakoni, naravno, posebni i drukčiji od ostaloga.
Postoje jezici u kojima nema dvostruke negacije kao u našem. (Bez obzira na to koliko odričnih oblika imamo u iskazu, dvostruka negacija jest najobičniji naziv, termin za ovu gramatičku pojavu, mada možemo uzeti i nazive višestruka, trostruka negacija i dr.) Dakle, ti će jezici gramatičku vezu, koja u sebi sadrži negaciju, između svojih glagola i pojmova oko njih, ostvariti na druge načine. Na primer, naša rečenica
Nikome nikada ništa nisam ukrao na engleskome bi, bukvalno, glasila
*Nikome sam ikad išta ukrao ili
*Nikada sam ikome išta ukrao ili
*Nisam ukrao išta ikome ikad, i ona bi bila pravilna i jednako bi kazivala što govori i naša, ali samo sa jednom negacijom u celoj rečenici. U takvom jeziku kao što je engleski ta gramatička veza ostvarena je semantikom, značenjem svakih pojedinačnih pojmova spojenih u rečenicu. Samo jedan od njih je u negaciji — onaj koji želimo istaći kao odričan („nikome“ ili „nikada“ ili „nisam ukrao“, onaj na koji stavljamo i intonacijski akcenat) — a ostali se s njime vežu preko semantike u rečenicu, i tako prenose informaciju.
Međutim, nešto drugo se događa u nekima drugim jezicima, kao i u svima slovenskim jezicima, pa i našem — druga jedna pojava, drugi način da se formuliše takva odrična rečenica. U ovima jezicima, kada želimo napraviti gramatičnu rečenicu koja sadrži negaciju, moramo glagol pre svega staviti u odričan oblik, a kada glagol stavimo u odričan oblik, po zakonima gramatike ovih jezika, i ostali članovi oko njega takođe se prebacuju u taj oblik, jer je jedino tako, ako su ovi rečenični članovi između kojih postoji veza u istom obliku, i rečenica gramatična. Dakle, kada smo već rekli „nisam ukrao“, onda i cela rečenica mora glasiti
Nikome nikada ništa nisam ukrao, jer se ovi članovi moraju slagati međusobno, pošto je ovaj jezik takav — u njemu se ta informacija ne prenosi semantički, već gramatički. Pošto su svi članovi tako složeni, onda mi razumemo da to znači suprotno od „jesam nekome nešto nekad ukrao“, i razumemo rečenicu.
Tu nema mesta filozofiranju, to su gramatički mehanizmi kojima se sastavlja rečenica i kojima se vežu rečenični članovi u rečenicu. Oni zavise od strukture samih jezika — engleski je izolirajući, a naš jezik je flektivni, pa sve to ima svoje zašto je u engleskome onako, a u našemu ovako; a na kraju, mi se razumemo i znamo što smo hteli kazati, te stoga nema ni razloga za lupanje glavom.
