Ne, ne mogu da zamislim Užičanina koji kaže: „Ajmo na lepinju sa sve“.
Možda Peđa i ja stvarno živimo u dva različita Užica, ali u onome u kome sam ja, ljudi govore: „Ajmo na komplet-lepinju“.
Ali dobro, to je normalno. Peđa i ja smo različite generacije, različitih zanimanja, krećemo se u različitim krugovima, i sasvim je normalno što i govorimo unekoliko različitim jezicima.
Peđin jezik je savremen, govorni užički, otvoren za inovacije i povezivanje sa svetom, a moj je jezik arhaični dijalekat, sa svoje nemoći pred izumiranjem sebično zaklopljen u svojoj, i u njoj mojoj, prošlosti.
