U ovakvim konstrukcijama (sa glagolima "dati" i "imati"), razlika između akuzativa i genitiva je slična (ne identična) razlici između određenog i neodređenog člana u jezicima koji ga imaju. Kao što je Džo objasnio, akuzativ se odnosi na ceo pojam (koji je, implicitno, poznat), a genitiv na bilo koji njegov deo.
Tako, rečenica:
Imate li decu?
implicira da govornik već zna na koju konkretno decu misli, a ne da pita da li uopšte imamo ijedno dete. Stoga, zvuči neprirodno, jer se ne uklapa u kontekst pitanja. Tako nešto bi mogao jedan otmičar da pita drugog: "Oteli smo roditelje i vezali smo ih. " "A imate li decu?" (tj. svu njihovu, već poznatu decu. )
Uporedi engleski:
Do you have any children?
Do you have the children?
Što kaže Đorđe, razlika često ne postoji ili nije bitna, pa se može se upotrebiti bilo jedan, bilo drugi padež:
Daj mi soli. (=daj mi bilo kakve soli da bih je stavio u jelo).
Daj mi so. (=daj mi tај slanik što stoji u kuhinji, da bih posolio jelo).
Francuski takođe čuva distinkciju partitivnog i nepartitivnog člana kod gradivnih imenica, ali je upotreba dosta drugačija nego u srpskom.
Нисам лингвиста по занимању, али допустићеш ми пар мисли. Добро си примијетио да питање "Имате ли дјецу" није семантички једнако питању "Имате ли дјеце". Те двије реченице нису случај синонимије, нису 2 варијанте једне ствари. Али, ти кажеш да се "Имате ли децу" користи кад се зна тачно којих то неколицина клинаца је у питању. Истина да се "Имате ли дјецу" користи и тад, али не користи се само тад. И за неодређену дјецу се користи, па аналогија са члановима покрива само један дјелић ове цемантичке енигме. Примјери многобројних ситуација кад се не мисли на одређену дјецу, а свеједно се не каже "дјеце" него "дјецу":
1. У некој полемици о смислу и циљу живота, неки тип саговорницима испадне себичан и хедонистичан.
Старији господин прекида њогову тираду и намрштен, назива га себичним реторичким питањем: "Имате ли ви дјецу?"
или:
У судници, осврћући се на неки негативан коментар неумилног младог судије, окривљни, отац шесторо дјеце, буни се: "Имате ли ви дјецу? Па је л' ви знате колико дјеца данас. . . бла бла"
2. Уочи новогодишњих празника, избјеглице чекају пред пунктом Црвеног крста с којег им дијеле пакете у двије варијанте. У једнима су дјечије играчке. Радник који одлучује који од два пакета треба да уручи: "Дајте избјеглички картон. Имате ли дјецу? Вама овај. Ајмо даље. "
3. Човјек који се тек доселио моли несусретљивог комшију да му помогне да уреди подрум, а овај се вади:
- Имате ли ви дјецу? Нека вам она помогну!
Цака у твом специјалном случају јесте у одређеном/неодређеном, али иначе је цака у партитивном/непартитивном, тј. у дијелном/цјеловитом, тј. у количинском/бесколичинском. У горњим случајевима, у свијести говорника налази се искључиво дилема има/нема. И ништа друго. С друге стране, код питања "Имате ли дјеце" осим дилеме има/нема говорник помишља (наглас, у себи, свјесно или несвјесно) и на количину. Зашто би се неко бавио количином, толико дубоко нећу улазити у људски ум, али ћу само рећи да у одређеним цитуацијама примисао количине итекако је прикладна, док је у другима потпуно ирелевантна. И да граматика ту прецизно служи човјековим потребама да комуницира неку ствар. Није лабава, па да може и овако и онако. "Имате ли дјецу" комуницира једно, а "Имате ли дјеце" нешто друго и обоје је човјеку потребно.
Углавном, да се вратим на количину. Симптоматиочно, одговор на питање "Имате ли дјеце" често иза "имам" и "немам" прати додатак, па чујемо: "имам троје", "имам, сина и кћер", "немам ниједно", "имам једно". Чак и кад нема додатка наглас, онај што одговара помишља на њега. Помишља, зато што је форма реченице просто таква семантички; та форма суштински у себи садржи појам количине, а чак је и формално, по мом мишљењу, скраћеница за нешто количинско, јер у пуном облику мислим да гласи "имате ли нешто дјеце" или "имате ли ишта дјеце" или "имате ли имало дјеце", "бар мало дјеце" и сл. Типичан случај је кад сапутника којег сте тек упознали питате "имате ли дјеце?", гдје очекујете, ако их има, да ће дати барем податак колико, а биће вам природно и ако извади фотке из новчаника и раскокодаче се о њима. Ако вам само штуро одговори: "Имам. ", декодираћете то као резервисаност, и вјероватно исправно. Ево још примјера када количина игра улогу и када не игра:
1. Кад пријатељица којој друга описује свог новог љубавника, који је средњих година, не нелази да би било спорно ако би овај већ имао потомке, питаће: "А има ли дјеце?" Ако их има, показаће занимње кад јој ова каже колико дјеце има, којег пола, старости, каквог изгледа итд. Међутим, ако мисли да има нешто спорно у томе што тип већ има дјецу, онда је неће занимати број дјеце (ни природни наставак те теме, с подацима о полу, старости итд) и зато ће поставити другачије питање: "Има ли дјецу?", очекујући кратак одговор да/не. Ако јој ова случајно започне опис те дјеце, можда ће се чак и побунити: "Ма шта ме брига за њих, човјек има дјецу; то све мијења, женска главо".
2. Оцу, туристичком угоститељу, ћерка прича о давној, драгој цимерици из Њемачке, коју би позвала бесплатно у госте на седам дана. Ако му је рекла да би она "повела и момка", у даљем разговору о тој драгој особи отац ће можда искрено жељети ближу слику те жене, па ће питати: "Има ли дјеце Карла?" Међутим, ако му није јасно колико тачно гостију може очекивати, и каквих, а битно му је, јер собе те седмице издаје и неким важним људима до чијег мира и ужитка му је врло стало, питаће: "Има ли дјецу?" - "Има. " - "Е онда је зови идући мјесец. Не желим никакву дјецу овдје у сљедећих 15 дана. "
Успут, конструкција "Имате ли дјецу" може да се користи и за неке треће ствари. "Имате" може бити синоним за "рађате", "укључујете", "угошћујете" и др. Рецимо, може се питати припаднике неког људског експеримента на Марсу, који су тамо већ 20 година: "Имате ли дјецу (тамо)?" Или креативног директора неког спектакла може се питати о структури учесника: "Имате ли дјецу?" И тако даље.