Tako je! Bravo, Alčesta!
Evo opet citat iz Bugarskog koji sam prevideo; u stvari je ta izvođačka funkcija jezika kada se samim govorom vrši radnja samo podvrsta
govornih činova:
Na pragmatičku stranu jezika pažnju je skrenula teorija govornih činova, potekla iz filozofije jezika i prihvaćena u lingvistici, koja prenosi težište sa referencijalnih i istinosnih aspekata rečeničnog značenja na pitanje kakav čin izvodimo izgovarajući neku rečenicu u određenoj situaciji, odnosno kakvo je dejstvo naših iskaza. Prema jednoj klasifikaciji, govorni činovi mogu se podeliti na sledeće kategorije (nazivi nisu uvek najsrećnije izabrani):
1. asertivi — tvrđenja, izveštaji i sl., gde je važna istinitost (npr. „Zemlja je okrugla“, „Inspektor je došao“);
2. direktivi — uputstva, naredbe i sl., kojima se postiže određeni učinak (npr. „Uzimajte ovaj lek tri puta dnevno“, „Zatvori vrata!“);
3. komisivi — obećanja, pretnje i sl., sa obavezujućom snagom u budućnosti (npr. „Obećavam da ću se javiti čim stignem“, „Bićeš kažnjen ako to još jednom učiniš“);
4. ekspresivi — izvinjenja, zahvaljivanje, čestitke i sl., sa ukazivanjem na psihološka stanja govornika (npr. „Iskreno žalim zbog toga“, „Od srca vam zahvaljujem“, „Srdačno čestitam“);
5. deklarativi — iskazi koji izazivaju trenutnu promenu nekog stanja stvari (npr. „Ovog papagaja krstim imenom Arčibald“, „Otpušteni ste s posla“, „Objavljujemo vam rat“).
Neke od ovih kategorija prirodno podsećaju na analizu jezičkih funkcija, sa kojima su u očiglednoj vezi; v. odeljak 2.4, posebno tamo pomenutu izvođačku funkciju kao najbliže povezanu sa ovim razmatranjem. Proučavanje govornih činova pokazuje nam ne samo kako mi jezikom nešto saopštavamo, nego i kako molimo i zahvaljujemo, upozoravamo i pretimo, obećavamo i naređujemo, vređamo i proklinjemo, optužujemo i ubeđujemo — ukratko, kako jezikom delamo.
Zatim pominje još jedan zgodan termin —
performativni glagoli (izvođački glagoli), dakle oni kojima se izvodi radnja o kojoj je reč (i daje primere: tvrdim, kunem se, kladim se, zahvaljujem, obećavam), kao i jednu drugu s ovim povezanu, magijsku funkciju jezika, u koju, kako veli, spada i drugi, opisni naziv umesto pravoga, stari „verujući“ naziv
Sveto pismo za Bibliju, kojim se nekada htela iskazati svetost i nedodirljivost toga teksta. I to je govorni čin.
