А за која то дела не важе ауторска права?
На пример, у Америци не важе за било које дело чије је стварање финансирала држава. Сва таква дела су у јавном власништву. Чуо сам да овако најчешће није у европским државама, али лично сасвим подржавам амерички модел: ако сам ја (грађанин) већ платио стварање дела (порезом), онда је бесмислено да се потом неком појединцу додели монопол на то дело, да му опет плаћам за дозволу да копирам.
Значи, што се мене тиче, или платиш из свог џепа и добијеш монопол на одређено време (за живота и кусур), па види како ћеш да га искористиш, или ти држава плати за урађен посао и заборавиш на ауторска права.
Мислим да је се суштина ауторских права крије у много практичнијим стварима него што је то било чија тежња да се помогне напредак наука и уметности.
Опет, Европљани су овде мало мутни. На пример, у Француској се за битну димензију узима некакво „природно право“ аутора на монопол над својим делом; дакле, разлог нимало практичан, већ сасвим идеолошки.
Ово што сам ја навео као разлог, пак, записано је у америчком уставу. Амерички конгрес има право да, сходно процени околности, подари аутору дела ограничени (временски и опсегом) монопол над тим делом,
искључиво ради поспешивања напретка наука и уметности:
„
The Congress shall have power [...] [t]o promote the progress of science and useful arts, by securing for limited times to authors [...] the exclusive right to their respective writings [...]“
А не, рецимо, ради награђивања аутора, стављања им хлеба на сто, и сл.
