Pa, na dobrome si tragu.
Zaista sličnost između reči za lekara u jezicima u tome jednom pojasu nije slučajna. A krivac za to jeste gotski jezik.
Kao što verovatno znaš, velika većina evropskih jezika pripadaju jednoj jezičkoj porodici, indoevropskoj. To znači da su svi oni nastali, svaki se za sebe kroz istoriju malo po malo menjajući, od jednoga zajedničkog prajezika. Zbog toga se kroz sve indoevropske jezike i danas-danji provlače mnoge sličnosti koje o tom zajedničkom jezičkom poreklu svedoče.
A dalje, u okviru indoevropske porodice postoji i dosta drugih manjih potporodica, grana i skupina, jer su mnogi današnji indoevropski jezici takođe prošli kroz još perioda postojanja zajedničkih prajezika i nakon indoevropskoga prajezika. Tako, u okviru indoevropske familije, grupišemo zajedno slovenske jezike u jednu grupu, jer su svi oni nastali od zajedničkog prajezika koji se govorio pre petnaestak vekova, a u nauci ga zovemo praslovenskim. Praslovenski je pak nastao od drugog jednog starijeg prajezika zajedničkog i za baltičke jezike, pa zato u još jednu širu skupinu stavljamo baltičke i slovenske jezike. A taj baltoslovenski prajezik nastao je izravno od praindoevropskoga jezika, kao i germanski, romanski, keltski prajezici itd., od kojih su se dalje razvijali zasebni germanski, romanski, keltski jezici.
Dakle, otuda ove tvoje primere možemo pre svega grupisati u tri skupine. Jedno su slovenski jezici (srpskohrvatski, češki, slovački, poljski; njima dodajmo i ukrajinski лiкар), drugo su severni germanski jezici (danski, švedski, norveški i islandski; ali njima dodajmo i jedan zapadni germanski, staroengleski læce), i oboji su srodni međusobno na indoevropskoj razini, a treće je finski jezik, koji uopšte i nije indoevropskoga porekla i nije srodan ostalima jezicima.
Što se slovenskih jezika tiče, u njima se očigledno radi o etimološkim pandanima koji potiču od praslovenskog korena *lěkъ ("lek"), sa sufiksima -ar (-ař, -ár, -arz) i -nik (ispred koga je palatalizacija k : č). Drugi slovenski jezici imaju nazive za lekara izvedene iz drugih korena. U slovenačkom je to zdravnik, od korena zdrav-, u ruskome je to врач, reč koju imaju i drugi slovenski jezici, samo s drugojačijim značenjem, u bugarskom i makedonskom je to доктор, što je internacionalna pozajmljenica koja se javlja i u ostalim slovenskim jezicima (kod nas pored lekar, u ruskom pored врач itd.)
S druge strane, dansko læge, švedsko läkare, norveško lege i islandsko læknir, sva potiču od nordijskoga læknir (nordijski je predak ovih jezika), što znači naravno "lekar", a koje je pak od glagola lækna ("lečiti"). Nordijski je jedan od germanskih jezika, i on potiče od pragermanskoga, kao i za našu priču bitan gotski. Nordijsko læknir i gotsko lēkeis ("lekar") potiču od pragermanskoga *lǣkjoz. Gotsko je lēkeis od korena *lēka-, koji je našao puta do praslovenskog jezika, gde je uzet kao *lěkъ. Otuda je i sličnost između germanskih i slovenskih jezika, jer su slovenski jezici dosta rano pozajmili germansku reč. Inače, i u ovima se jezicima umesto domaćih reči govori i doktor, a u engleskome je staro læce i sasvim potisnuto rečju doctor.
Ostaje nam još finsko lääkäri. Kao i mnoge druge finske reči, i ova je pozajmljenica u finski iz germanskih jezika, verovatno švedskog ili staronordijskog. Ostali evropski jezici uglavnom koriste reč doktor ili medik (romanski), koje su latinskog porekla. Srodnu reč, međutim, još imaju i keltski jezici. Osim dotair, u škotskogelskom se kaže i lèigh ili lighiche, u irskome liaigh, a oni su od staroirskoga legib ("lekar"), srodnoga germanskome *lǣkjoz (gotski *lēkeis).
U principu, nije to nimalo čudnovato. Ovakvih srodnosti i sličnosti ima na gomile po evropskim jezicima.
