Ja mislim da nije toliko bitan redosled. Evo ovo:
Citiram rečenicu koja glasi, sednica će se održati 14.maja u Valjevu,na kojoj će o liku preminulog naučnika govoriti..., možda nije dobro. Trebalo bi prvo da opiše mesto događaja, pa radnja kao: U Valjevu će se, 14. maja, održati sednica na kojoj će o liku preminulog naučnika govoriti...dok glagolski oblik završava na kraju?
Meni se čak i više sviđa ova prva rečenica „sednica će se održati 14. maja u Valjevu“, nego „u Valjevu će se, 14. maja, održati sednica“, jer prirodnije zvuči.
Samo da se lepše uklopi sa tim ostatak rečenice.
U principu, nije toliko bitan redosled kada hoćeš da ono što ti pišeš bude zanimljivo čitaocu (nekada može biti i redosled u rečenici jako efektno književno sredstvo, da, ali ne uvek), koliko je bitno da ti to bude... pa, prosto tehnički dobro. Postoje tehnike pisanja u književnosti, svakako. Na primer, pre svega, dovedi rečenicu do gramatičke perfektnosti, osim kada želiš da se i negramatičnošću poslužiš kao sredstvom da svome pisanju udahneš život; tada je i ono izuzetno valjano sredstvo, zavisi već od toga što pišeš i kako to pišeš... Drugo, učini ono što ja radim — to je moj recept za pisanje — razmisli kako bi ta napismena rečenica zvučala kada bi se zaista govorila. Napravi joj nekakav prirodan govorni ritam pomoću zapeta, i glasova i reči koje upotrebljavaš, misli na njihovu eufoniju — kako će se slagati baš ti glasovi jedni do drugih, i baš te reči tako složene; smenjuj oblike i sinonime da ono što pišeš ne bi bilo dosadno i da bi imalo zvučnosti... Igraj se rečima.
Onda možeš da razmisliš i o redosledu; neuobičajen redosled nosi jak efekat sa sobom, sigurno; a ono što je najvažnije u tvojoj rečenici, to istakni nekamo ka početku rečenice. Bitno je da čitalac shvati šta mu tačno poručuješ. Dvosmislenosti nisu uvek poželjne, i retko su poželjne, u pisanju.
Uglavnom, treba svome tekstu da udahneš život, to je za mene bitno i to je moj recept i savet. Razmisli o tome: kada bi je neko zaista govorio na pijaci, ili u sudu, ili u kafani, ili na ulici, ili u školi, ili u gradskom prevozu, ili na klupi u parku; kako bi zvučala? Ili, da je izašla iz dubrovačke renesansne drame, kako bi glasila? Da ju je izrekao seljak, ili sudija, ili mehandžija pijancu, ili žena mužu; kako bi izgledala? Da li bi se rimovala? Da l’ bi bila gruba i sirova? Ili uglađena, sve samoglasnik do suglasnika, dva po dva, ništa da poremeti tu pravilnost? Ili bi se opirala pravilima, ali ipak zadržala neku svoju, i samo svoju, simetriju? Sve to su razne mogućnosti koje ti pisanje pruža, i možeš se koristiti njima na razne načine, već u zavisnosti od toga što bi volela reći, i kako bi volela da tvoj jezik zvuči...
